Državni ispraćaj Ratka Mladića u Beogradu uzburkao je nemačku politiku - a podela među strankama ispala je oštrija nego što se očekivalo. Skoro sve su osudile srpsku vlast zbog odnosa prema osuđenom ratnom zločincu. Osim jedne: Alternative za Nemačku. Krajnje desna stranka odjednom je našla razumevanje za Beograd.

Anton Hofrajter, poslanik Zelenih i predsednik Odbora za pitanja Evropske unije u Bundestagu, bio je najdirektniji. Prema njemu, prevoz tela Mladića vladinim avionom i prisustvo ministara na komemoraciji pokazuju da srpska vlada čoveka odgovornog za genocid u Srebrenici pretvara u narodnog heroja.

„Ponašanje srpske vlade je jasna poruka Evropi da se zemlja pod Vučićem okrenula od evropskog kursa. Ko veliča ratne zločince kreće se van evropskog vrednosnog poretka i njemu nema mesta u Evropskoj uniji”, odgovorio je Hofrajter na pitanje nemačkog medija. Kritikovao je i sopstvenu vladu zbog ćutanja. „Ko ćuti na ratne zločine, nanosi tešku štetu međunarodnom pravu”, rekao je, i dodao rečenicu koja se direktno tiče novca: „Ko slavi ratne zločince, ne može istovremeno da prikuplja evropska sredstva.”

Ko je ćutao, a ko progovorio

Upitani o događajima u Beogradu, političari vladajuće Hrišćansko-demokratske unije koji se inače bave regionom odbili su odgovor ili uopšte nisu reagovali. To je podatak sam po sebi.

Jasmina Hostert, poslanica socijaldemokrata i predsednica nemačko-jugoistočnoevropske parlamentarne grupe, potiče iz Bosne i Hercegovine i nije birala reči. „Državna sahrana za 'kasapina iz Srebrenice' nije samo sasvim neprihvatljiva, nego nažalost pokazuje i koliko je Srbija daleko od suočavanja sa zločinima i od Evropske unije”, izjavila je. Za nju je to korak unazad i prepreka približavanju EU.

Hostert je dodala i nešto što se retko čuje u ovakvim raspravama - solidarnost sa ljudima u samoj Srbiji koji ne dele zvanični narativ. „Žao mi je što zbog toga pre svega stradaju oni koji se u Srbiji zalažu za rasvetljavanje istine i približavanje EU i kritikuju vlast.”

Razumevanje AfD

Saša Lensing iz AfD krenuo je sa suprotne strane. Podsetio je da je Srbija hapšenjem i predajom Mladića Haškom tribunalu ispunila svoje međunarodne obaveze i zato ne vidi razlog da današnja rasprava preraste u načelno dovođenje u pitanje srpskog odnosa prema međunarodnim sudovima.

Lensing kaže da različita percepcija lika Mladića u samom srpskom društvu pokazuje koliko duboko sežu istorijski sukobi i različite kulture sećanja. Formalno je dodao i da herojizacija osuđenih ratnih zločinaca ne doprinosi pomirenju - ali istu rečenicu je završio time da ni paušalne osude Srbije ne bi pomogle. Balans je tu da se ne kaže ništa.

Ovo nije nov stav. Na prošlogodišnjoj raspravi u Bundestagu povodom 30-godišnjice Srebrenice, jedini izuzetak u kvalifikovanju zločina kao genocida bila je baš AfD. Njihov poslanik Aleksander Volf osporio je tu kvalifikaciju tvrdnjom da su Srbi tamo streljali muškarce, a žene i decu načelno poštedeli.

Blokada neće biti, zato što nema ni šta da se blokira

Najtreznija analiza došla je od Adija Ćerimagića, višeg analitičara berlinskog think-tanka European Stability Initiative. On kritikuje pre svega Evropsku komisiju i to što je ona očekivala od Srbije pred samu sahranu.

„Ta očekivanja vrlo brzo su svedena na jedno: da ne postoji formalna, pravna ili administrativna odluka države Srbije da Mladiću priredi državnu sahranu. Komisija tu činjenicu nije prihvatila samo kao dovoljnu, nego ju je na konferenciji za novinare predstavila i kao uspeh sopstvene poluge uticaja”, kaže Ćerimagić. A na samoj sahrani se pokazalo da je država ipak učestvovala.

Njegov zaključak je ono što treba svakom čitaocu u regionu: to neće mnogo promeniti, ali ne zato što nema volje - nego zato što napretka i onako odavno nema. Srbija od 2021. godine nije otvorila nijedan klaster u pregovorima sa Evropskom unijom. Komisija preporučuje otvaranje Klastera 3, ali zemlje članice ga blokiraju - jedne zbog neusaglašene srpske spoljne politike, pre svega prema Rusiji i ratu u Ukrajini, druge zbog stanja vladavine prava i napada na demonstrante i organizacije civilnog društva, a povremeno i zbog situacije na severu Kosova.

To je slika koju vredi pogledati i iz Skoplja. Proširenje se odavno ne rešava izveštajima i preporukama, nego vetom i raspoloženjem pojedinačnih prestonica. Srbija to saznaje preko Mladića. Makedonija to saznaje decenijama, preko sasvim drugih povoda - ali sa identičnim ishodom.