Od invazije na Ukrajinu 2022. godine naovamo, odnosi između Moskve i evropskih država pogoršavaju se neprestano. Ali poslednjih dana nešto se promenilo u tonu - i to nije retorika, već konkretni događaji na evropskom tlu.

Pokušaj napada dronom na ukrajinski transportni avion „Antonov” na aerodromu Lajpcig-Hale proizveo je najozbiljniju krizu između Berlina i Moskve do sada. Vlada nemačkog kancelara Fridriha Merca direktno je optužila Rusiju. Moskva je odgovorila demantijem.

Reakcija iz Brisela i iz NATO bila je oštra. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila je da „Lajpcig predstavlja novu eskalaciju na teritoriji EU koja se direktno pripisuje Rusiji”. Generalni sekretar NATO Mark Rute izrazio je „potpunu solidarnost sa Nemačkom”.

Nemačka odgovara oružjem, ne notom

Satima posle nemačke optužbe, nemačka vojska uspešno je testirala balističku raketu izraelske proizvodnje sa dometom od 500 kilometara iznad Severnog Atlantika. Berlin istovremeno povećava odbrambene troškove i objavljuje plan da izgradi najjaču konvencionalnu vojsku u Evropi.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov reagovao je na te planove: „Kada je kancelar Merc rekao da će ponovo učiniti Nemačku glavnom vojnom silom u Evropi, prosto sam bio zapanjen”. Zatim je izjave povezao sa istorijom nacističke Nemačke - potez koji iz Moskve dolazi toliko rutinski da više nije argument, već refleks.

Nije samo Lajpcig

Spisak incidenata širom Evrope u poslednjem periodu duži je nego što izgleda iz jedne vesti: dva napada na trafostanice u Nemačkoj, na istoku i na zapadu; sumnja na podmetnut požar u poljskoj fabrici dronova, o čemu je govorio i premijer Donald Tusk; upozorenje danskih vlasti da su otkrile pripreme za rusku sabotažu usmerenu ka odbrambenim kompanijama.

Nijedan od tih događaja sam po sebi nije rat. Zajedno, oni su nešto drugo - sistematsko testiranje gde prolazi granica i šta se sve može uraditi bez da usledi odgovor.

Četiri scenarija, nijedan udoban

Analize koje nudi evropska štampa svode se na četiri moguća pravca. Prvi: dugoročni hibridni rat bez direktnog sukoba, koji postaje „nova normala”. Drugi: incident koji izmiče kontroli. Treći: Rusija namerno testira spremnost NATO. Četvrti: otvoreni rat između Rusije i NATO - zasad najmanje verovatan.

Spoljnopolitički analitičar Denis Avdagić događaje u Nemačkoj nazvao je „terorizmom” i „terorističkim napadima”, s obrazloženjem da se „stvari moraju nazivati pravim imenima”. Njegovo upozorenje je direktno: „Ako nema dovoljno snažne poruke, možemo očekivati da se ovo nastavi i da se takvi incidenti šire širom Evrope”. Za direktan sukob, Avdagić smatra da Rusija ne želi otvoreni konflikt zato što ne može otvoriti drugi front dok je zauzeta u Ukrajini - ali ističe da je Moskva odlična u informativnom ratu, a to ugrožava koheziju EU i NATO.

Balkan ovu scenu zna napamet

Hibridni rat ne počinje tenkovima. Počinje sabotažom koju niko ne priznaje, požarom koji je „tehnički kvar”, incidentom za koji svi znaju ko ga je napravio, a niko ne može da dokaže. Balkan je živeo tu fazu - i zna koliko dugo može da traje pre nego što je neko glasno imenuje.

Upravo zato je važna poenta Avdagića da je kohezija cilj, a ne teritorija. Razjedinjena Evropa ne mora da se pobedi raketama. Dovoljno je da svaka država počne da smatra da je napad na suseda tuđi problem. A to kvarenje zajedničkog stava naš region je gledao izbliza više od jednom.