Norveško tužilaštvo je u sredu zatražilo da Marijus Borg ostane još četiri nedelje u pritvoru sa elektronskom narukvicom. Mera ističe 7. septembra, a on je neće žaliti. Njegov advokat Petar Sekulić kaže da klijent i dalje tvrdi da nema rizika od ponavljanja dela, „ali s obzirom na situaciju sa predstojećom sahranom, prihvata da ostane pod pritvorom”. Pročitajte tu rečenicu još jednom. Čovek koji mesecima traži da ga puste odjednom se sam saglašava da ostane zaključan - tačno u nedelji kada se država oprašta od kralja.

Marijus Borg ima 29 godina i sin je kojeg je kraljica Meta-Marit dobila pre nego što se udala. U pritvoru je od početka februara zbog rizika od novih dela protiv njegove bivše devojke. Sredinom juna osuđen je na četiri godine zatvora za 34 dela, dva od njih silovanja; za druge dve optužbe za silovanje je oslobođen. Presuda nije pravosnažna. Uprkos svemu tome, u danima posle smrti Haralda V bio je među onima koji su nosili kraljev kovčeg.

Ovo je mesto gde se pravo i porodica sudaraju, a norveška policija je našla rešenje koje bi na Balkanu nedeljama bilo naslovna strana. Policija mu je odobrila niz izlazaka: 27. avgusta, dan pre nego što je kralj preminuo, posetio ga je u Nacionalnoj bolnici nakon što se stanje naglo pogoršalo. Zatim je dobio dozvolu da bude na kraljevskom imanju Bigdoj i u Kraljevskoj palati, kako bi zajedno sa Hokonom, Ingrid i ostalim unucima preneo telo Haralda do kapele.

Advokatica policije Oda Karterud objasnila je to u mejlu norveškim medijima: „Uopšteno, postoji mogućnost puštanja pod elektronskim nadzorom iz različitih razloga. Nije neuobičajeno odobriti izlazak pri smrti bliskog rođaka.” Formulacija je besprekorna i baš zato vredi je zabeležiti. Ono što važi za svakog zatvorenika u Norveškoj, ovde važi i za čoveka koji nema ni kap kraljevske krvi, ali je unuk u svemu osim u poreklu.

Marijus je dobio odobrenje da prisustvuje i državnoj sahrani u sredu, 9. septembra. Tog dana u Oslu će se okupiti šefovi država i strane delegacije koje dolaze da se poklone monarhu koji je vladao trideset pet godina i da pozdrave novog kralja. Među njima, sa narukvicom na nozi, biće i osuđen čovek - zato što je porodica odlučila da mu je tamo mesto.

Najzanimljivije u celoj priči nije Marijus, nego to što se sistem nije pretvarao da je gluv. Norveška država ga niti je pomilovala, niti sakrila. Drži ga zatvorenog, ali mu dozvoljava da sahrani čoveka koji ga je odgajio. Da li bi kod nas takva ravnoteža uopšte bila moguća - ili bi se odmah pretvorila u saopštenje jedne stranke?