Čovek koji je gradio data centre OpenAI otišao je prošle nedelje. Zove se Kris Malon, došao je u martu prošle godine, a pre toga je proveo skoro pet godina u Meti i više od jedne decenije u Guglu. Dakle: nije čovek koji beži od velikog projekta zato što ne zna kako se radi.

Tajming je ono što bode oči. Malon je vodio najskuplju operaciju u firmi - izgradnju data centara kroz koje prolazi cela priča o veštačkoj inteligenciji. Došao je ubrzo posle starta Stargejta, inicijative za američke data centre koju je promovisala administracija Trampa, a u kojoj OpenAI figurira zajedno sa Oracleom, Nvidijom, SoftBankom i Majkrosoftom. U branši gde svako želi da gradi što brže, mesto koje je on držao je među najgledanijima u industriji. Odatle niko ne odlazi slučajno.

Iz OpenAI kažu da su „nedavno reorganizovali” svoju infrastrukturnu organizaciju „da bi podržali obim i tempo posla”, i da imaju „snažan, duboko iskusan tim za data centre”. Formulacija koja ne kaže ništa, ali kaže mnogo. Prema pisanju Wall Street Journala, u toj reorganizaciji Malon je prestao da izveštava direktno predsedniku Gregu Brokmanu i počeo da izveštava potpredsedniku Sačinu Katiju. Kada čovek koji je odgovarao vrhu odjednom odgovara jedno stepenište niže, obično nije reč o organizacionoj estetici.

I tu dolazi brojka koja priču čini većom od jednog čoveka: trinaest visokih rukovodilaca otišlo je iz OpenAI ove godine, prema računici Business Insidera. Pre dve nedelje zamenila je svoju direktorku za prihod Denis Dreser, koja je izdržala nekih osam meseci. Dva dana ranije otišao je Bred Lajtkap, jedan od najdugovečnijih ljudi u firmi i njen operativni direktor, koji je rekao da „počinje nešto novo” bez da kaže šta. Mesec pre njih otišla je Fidži Simo, faktički drugi čovek firme, zbog hronične bolesti.

Spisak se nastavlja i na mestima gde bi trebalo da se pazi najviše. U julu je otišla šefica za etiku Kloe Bakalar, a prošle nedelje je objavljeno da je firma raspustila tim za pripravnost - jedinicu čiji je posao bio da procenjuje mogu li modeli izazvati katastrofalne posledice. Dakle, dok se napolju vodi rasprava koliko su ovi sistemi bezbedni, unutra se upravo te stolice prazne prve.

Brokman se žali da je reflektor na njegovoj firmi toliko jak da se „svaki odlazak razmatra na način na koji inače ne bi bio”. To je lepa rečenica, ali ne objašnjava zašto je trinaest ljudi u jednoj godini odlučilo da se razmatra spolja. Naročito sada, kada je izlazak na berzu, prvobitno očekivan ove godine, odložen za 2027. i pojavljuju se sumnje da se vrednost firme ne poklapa sa profitabilnošću.

Balkanski čitalac ovo zna napamet sa drugog terena: kada iz jedne institucije u kratkom roku odu svi koji su znali kako radi, objašnjenje je uvek da je reč o „reorganizaciji”. Pitanje koje ostaje jednostavnije je od svih izjava - šta znaju oni koji odlaze, a mi ne?