Vuk koji nosi srndaca u ustima, usred noci, snimljen foto-zamkom. Divokoza koja se posle dugog perioda intenzivnog monitoringa konacno ponovo pojavila pred objektivom. Grupa divljih svinja u pokretu. Divlja macka koju posetioci redovno mesaju sa balkanskim risom. Sve to je snimljeno u Nacionalnom parku „Pelister” i objavljeno ovih dana.

Iz parka kazu da se divljac sve cesce primecuje u svojim stanistima otkako su intenzivirane aktivnosti rendzerske sluzbe - i u zoni aktivnog upravljanja i u zoni stroge zastite. To je recenica koja zvuci administrativno, ali znaci nesto vrlo konkretno: kada ima ko da cuva, zivotinje se vracaju.

Foto-zamke nisu ukras. Preko njih se prati kuda se divljac krece, kolika je njena brojnost, u kakvom je zdravstvenom stanju i kako funkcionise kao deo lanca ishrane. To je podatak, a ne razglednica - a podatak je osnova svake ozbiljne odluke o zastiti.

Fotografija sa vukom i plenom je najdirektniji dokaz za to. Prisustvo predatora na vrhu znaci da ispod njega postoji dovoljno hrane, a to znaci funkcionalan ekosistem, a ne samo lepu prirodu za fotografisanje.

Divokoza je posebna prica. Rupicapra rupicapra je vrsta koja prva nestaje kada postoji pritisak - od lova, od buke, od ljudskog prisustva na pogresnim mestima. Njeno ponovno pojavljivanje na snimcima posle toliko vremena je vise od anegdote.

Ostaje pitanje koliko dugo ce se finansirati rendzerska sluzba koja je dala ove rezultate. Makedonski nacionalni parkovi ne propadaju od nedostatka zakona - propadaju od nedostatka ljudi na terenu. Pelister sada pokazuje kako izgleda obrnuto.