U utorak ujutru u Longvjuu, država Vašington (SAD), industrijski rezervoar za tečnost pukao je u fabrici za pakovanje, sa više poginulih i desetinom povređenih. Rezervoar je sadržao oko 300.000 litara belog tečnog materijala i bio je napunjen oko 60% u trenutku eksplozije.

Fabrika pripada Nippon Dynawave Packaging, podružnici japanske Nippon Paper Industries. Kompanija je specijalizovana za proizvodnju materijala za tečno pakovanje - tip kartona koji se koristi za pakovanje mleka, soka i sličnih proizvoda. Lokalne vlasti su izjavile da „nema neposredne pretnje za okolinu" - standardna formulacija koja u industrijskim nesrećama gotovo uvek prethodi reviziji.

Skot Goldštajn, komandant vatrogasne službe okruga Kaulic, potvrdio je da tačan broj poginulih zasada nije utvrđen. Deset osoba je povređeno, od lakših do po život opasnih povreda, uključujući jednog vatrogasca.

Guverner države Vašington, Bob Ferguson, preko društvenih mreža izrazio je saučešće „radnicima, njihovim porodicama i vatrogascima". Ono što nije rekao - a što je važno za bilo koju industrijsku inspekciju - jeste kakav je bio tečni materijal. „Beo" je vizuelni opis, ne hemijski sastav. Ako je materijal toksičan ili reaktivan, „nema pretnje" je izjava koja se potvrđuje tek na kraju istrage.

Za Balkan, industrijske nesreće u Severnoj Americi ostaju daleka vest, ali imaju univerzalnu logiku - rezervoari od 300.000 litara ne pucaju sami. Pucaju zbog korozije, zbog premašenih rokova inspekcije ili zbog greške u operaciji. Sva tri razloga moguća su i u našim industrijama, i zato ovakve vesti ne treba tretirati kao stranu kuriozitet, već kao podsetnik da sertifikati i redovne inspekcije nisu administrativne formalnosti.