Niz ukrajinskih gradova osvanuo je pod napadom. Prema ukrajinskim izvorima, tokom 26. juna ruske rakete i dronovi pogodili su više ciljeva širom zemlje - ali iza teških naslova i reči o „najstrašnijoj raketi", prava slika je mnogo nejasnija nego što izgleda na prvi pogled.

Šta se zapravo zna? U Kijevu, u delu Darnica, izbio je požar u magacinu, a stanovnici su prijavili oštar hemijski miris; protivvazdušna odbrana je bila aktivirana. U Kremenčugu je navodno pogođena termoelektrana raketom „Iskander-M", pominje se i rafinerija, iako to ostaje nepotvrđeno. Udari su prijavljeni i u Harkovu, Sumiju i Zaporožju, gde je posle napada dronovima izbio požar.

A sada deo koji tabloidi preskaču: za navodnu upotrebu hipersonične rakete „Orešnik", o kojoj se pisalo najvećim slovima, nema potvrde. Sam izveštaj priznaje da „zasad nema potpunih podataka o žrtvama, obimu štete i tačno pogođenim objektima". Drugim rečima - mnogo buke, malo proverenih činjenica.

Ovo je obrazac koji Balkan poznaje predobro. Svaki napad u ovom ratu dolazi umotan u superlative sa obe strane: jedni slave „istorijski udar", drugi „potpuno odbijen napad". Istina obično sedi negde na sredini, bleda i nedokazana, dok propaganda trči napred. Kada jedna raketa postane naslov pre nego što se potvrdi da je uopšte poletela, ne čitamo vest - čitamo psihološki rat.

Iza svake od ovih „senzacija" stoje stvarni ljudi u podrumima i stvarni gradovi u dimu. To je deo koji se ne menja, bez obzira ko izvor piše tekst. Pitanje koje ostaje je jednostavno: koliko dugo će se ovaj rat meriti u naslovima umesto u potvrđenim činjenicama?