Trinaest milijardi dolara nestalo je u magli, a niko ne zna kuda. Administracija Donalda Trampa sakupila je preko 13 milijardi dolara od prodaje venecuelanske nafte od januara naovamo - ali neće da kaže šta se dogodilo s parama. Ovo je priča o tome šta se dešava kada velika sila „oslobodi” malu zemlju, a potom sedne na njeno najveće bogatstvo.

Hronologija je nedvosmislena. U januaru su SAD zarobile venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i na njegovo mesto instalirale potpredsednicu Delsi Rodrigez kao faktičkog lidera. Odmah potom, Vašington je preuzeo kontrolu nad izvozom nafte - a nafta čini oko jedne četvrtine celokupnog bruto domaćeg proizvoda Venecuele. Ko drži naftu, drži državu.

Ekonomisti su očekivali brz oporavak, budući da je Venecuela ranije morala da prodaje naftu s ogromnim popustima kako bi zaobišla američke sankcije. Ali šest meseci kasnije, od oporavka nema velikog traga. „Gde su pare? Nema transparentnosti”, pita venecuelanski ekonomista Hose Gera. Njegov kolega Fransisko Rodrigez još je konkretniji - venecuelanska vlada verovatno nije dobila ceo iznos od tih prihoda.

Demokratski kongresmen Hoakin Kastro ide pravo u cilj: „Trampova invazija na Venecuelu od samog početka bila je motivisana naftom, moći i profitom.” Zvanični Vašington tvrdi da pare drži kao polugu za pritisak na novu vlast, a svako trošenje traži odobrenje. Ali izjave su protivrečne - jedni kažu da je oko 3 milijarde preneseno, drugi traže kvartalne izveštaje koji nikada nisu stigli.

A situacija je postala još crnja posle razornih zemljotresa od 24. juna, koji su naneli štetu procenjenu na 37 milijardi dolara. Zemlja leži u ruševinama, pare od sopstvene nafte zaglavljene su na tuđim računima, a transparentnost je reč koju niko na vlasti ne želi da izgovori. SAD su dale 386 miliona dolara pomoći - delić onoga što su same sakupile.

Balkan zna ovu scenu napamet. Uvek kada spolja dolaze „pomoć” i „oslobođenje”, vredi se zapitati ko na kraju drži blagajnu. Resursi jedne zemlje retko pripadaju onima koji žive nad njima - to je stara priča, samo se akteri menjaju. Venecuela je danas udžbenički primer: zemlja bogata naftom, a narod koji ne vidi ni cent od tog bogatstva.

Pitanje nije da li će se pare naći, već da li su ikada bile namenjene da stignu tamo gde im je mesto. Kada računovodstvo vodi onaj koji drži i pušku, revizija je formalnost, a ne garancija.