Organizovanog prevoza je bilo. Poziva na masovni dolazak je bilo. Publike - gotovo da nije. U Mrkonjić Grad, gde su vlasti Republike Srpske organizovale skup povodom godišnjice „Oluje”, stigao je relativno mali broj učesnika. Došli su, međutim, svi najviši funkcioneri Srbije i RS. Kada je govornica puna, a stolice prazne, to je samo po sebi poruka.

Srpski predsednik Aleksandar Vučić bio je glavni govornik. Vojno-policijsku akciju kojom je u avgustu 1995. oslobođen dotad okupirani deo teritorije Hrvatske, on je nazvao zločinom koji Srbi ne smeju da zaborave, uz pretnju da se nešto slično nikada više neće ponoviti. Verski obred predvodio je patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Porfirije, koji je u propovedi akciju opisao kao „strašan progon bez presedana u 20. veku” - ali je i pozvao vernike na „mir i dobrosusedske odnose sa onima sa kojima dele isti životni prostor”.

Govor za domaću upotrebu

Vučić je ponovio svoje stare teze o zaverama protiv Srbije i o nepravednim optužbama. Tvrdio je da su priče o dogovorenom padu pobunjene paratvorevine u Hrvatskoj lažne, a okupljenima je ponudio izvinjenje „jer je Srbija 1995. bila slaba”. Istakao je da govori poslednji put kao predsednik Srbije „a da ne zna da li će to ikada ponovo biti” - rečenica koja govori više o unutrašnjem političkom računu nego o 1995. godini.

Požalio se da mu je Hrvatska zabranila posetu Jasenovcu iako je „potomak žrtava”, i tvrdio da Hrvatska „laže svaki dan i obmanjuje ceo svet”. Poručio je da se nada da neće morati da koristi vojsku u odbrambene svrhe, jer zna da ima nekih koji čekaju „drugo poluvreme”.

Lider vladajuće stranke u RS, Milorad Dodik, otišao je još dalje. „Sram ih bilo Hrvate”, izjavio je, tvrdeći da je današnja Hrvatska imala za cilj „da dovrši posao ustaške NDH”. Hrvatsku je optužio za „agresiju na RS”, SAD za učešće u „genocidu i etničkom čišćenju”, a vlasti Crne Gore za izdaju Srba. Zaključio je da Srbija mora da bude jaka, jer je to jedini način da budu pobeđeni Hrvati i Bošnjaci, i da niko neće zaustaviti integraciju Srbije i RS.

Kome ovo sada služi

Trideset i jednu godinu kasnije, dve države i dalje ne mogu da sednu za isti sto oko istog avgusta. To je činjenica i nije novo. Novo je kada se „nikada više” spakuje zajedno sa najavom da nešto mora „da se dovrši”, a sa druge strane se poziva na drugo poluvreme - to više nije sećanje, to je raspored.

Region zna ovu scenu napamet. Godišnjica, mikrofon, istorijska nepravda, i na kraju - rečenica o tome ko će koga pobediti. Pitanje koje se retko postavlja glasno je drugačije: šta dobija običan čovek u Banjaluci, u Kninu ili u Mrkonjić Gradu od još jednog ovakvog govora? Sudeći po praznim stolicama, izgleda da i oni već imaju odgovor.