Nije anoniman komentar na internetu. Nije gost u studiju koji se zagreva. To je prvi zamenik predsednika Odbora za odbranu u Državnoj dumi Rusije, a izjava glasi da Ukrajinu treba prinuditi na kapitulaciju fizičkom likvidacijom ljudi sa samog vrha vlasti u Kijevu.

Aleksej Žuravljov je imenovao i metu: Kirilo Budanov, šef kabineta ukrajinskog predsednika. Za njega, kako je rekao, „nije šteta ni Cirkon” - ruska hipersonična raketa koja važi za jedno od najskupljih parčadi u ruskom arsenalu.

„Moramo da prinudimo Ukrajinu na kapitulaciju uništenjem prvih ljudi”, izjavio je Žuravljov, dodajući da je Budanov ubio ruske visoke oficire i pitajući zašto su ti „vampiri” još uvek živi i zašto ne sede po podrumima kao pacovi, nego se okupljaju, održavaju parade i sastanke.

Kada se poziv na ubistvo čita sa govornice

Time je Žuravljov otvoreno zatražio da ruska vojska gađa najviše političko i vojno rukovodstvo Ukrajine, smatrajući da takvi udari treba da budu deo pritiska kojim bi Kijev bio prinuđen da prihvati kapitulaciju.

Ovo nije prvi put da on govori u ovakvom registru i upravo je to poenta. Kada ovakve izjave dođu jednom, to je eksces. Kada dolaze ponovljeno, od čoveka sa funkcijom u odbrambenom odboru, i niko u sistemu ne reaguje - to više nije eksces, nego ton.

Postoji razlika između rata i poziva na atentat, i ta razlika je tačno ono što međunarodno pravo decenijama pokušava da drži na nogama. Gađanje vojne mete je jedno. Javno traženje da se likvidiraju imenovani ljudi sa vrha jedne države je nešto drugo - i zove se drugačije.

Najnelagodniji deo nije izjava. Najnelagodniji deo je tišina koja za njom sledi. Niko je nije demantovao, niko se nije ogradio, niko nije rekao da ovo nije pozicija institucije u kojoj taj čovek sedi. A u politici, nedemantovano postaje dozvoljeno.

Balkan ima dugu arhivu govornica sa kojih se tražilo nešto slično, i ima još dužu arhivu ljudi koji su kasnije tvrdili da su to bile samo reči. Reči obično jesu samo reči - dok jednog dana ne prestanu da budu.