Godinama je pravilo u softverskom biznisu bilo jednostavno: potpišeš ugovor na tri godine, klijent se zaglavi u tvom sistemu i prihod teče sam od sebe. Taj model je držao ceo sektor. Nov set istraživanja pokazuje da je veštačka inteligencija baš taj model pokvarila - i to mnogo brže nego što je iko želeo da prizna.

Brojke su same sebi suprotstavljene. Od 150 anketiranih IT profesionalaca u velikim kompanijama, 74 odsto planira da poveća budžete za veštačku inteligenciju u narednih dvanaest meseci. Istovremeno, manje od polovine svih pilot-projekata uopšte stigne do pune primene. Novac raste, rezultati ne.

Ključna brojka je treća: 77 odsto kompanija preispituje svoje dobavljače veštačke inteligencije svakih šest meseci ili neprekidno. Istraživanje fonda Madrona to naziva dinamikom „brzo unutra, brzo napolje” i kaže da je ona fundamentalno različita od klasičnog softverskog biznisa, gde su višegodišnji ugovori funkcionisali kao rov oko prihoda. Sada tog rova nema. Ili, kako pišu: troškovi promene dobavljača su niži, a ritam preispitivanja nemilosrdan.

Šta to znači u praksi? Startap koji se danas hvali prihodom od pedeset miliona ne može da garantuje da će ti isti klijenti biti tu za šest meseci. A procenjene vrednosti grade se baš na pretpostavci da hoće. Kada investitor pomnoži godišnji prihod sa dvadeset ili trideset, on zapravo kupuje pretpostavku o trajnosti - a upravo je ta pretpostavka sada najslabija karika.

Kontekst ovo čini još zanimljivijim. Prema projekcijama IDC-a, kompanije će 2026. godine potrošiti 4,25 biliona dolara na tehnologiju, u velikoj meri zbog veštačke inteligencije. Ali izveštaj MIT-a od prošle godine pokazao je da 95 odsto korporativnih projekata sa veštačkom inteligencijom nije vratilo ništa od uloženog. Ogromna reka novca koja teče kroz kanal sa rupom na dnu.

Zato se i način naplate menja. Od 50 anketiranih tehničkih kupaca, više od polovine želi da plaća prema rezultatu - prema onome što je alat zaista završio - a ne prema potrošenim tokenima ili broju korisnika. Partnerke u Andreessen Horowitz, Tugče Erten i Sara Vang, to nazivaju naplatom koja je ekonomski vredna za obe strane. Prevod: klijenti više ne žele da plaćaju za obećanje.

Da li je ovo loša vest? Zavisi sa koje strane stola sediš. Za firmu koja zaista isporučuje - bolja, jer se rezultat sada plaća direktno. Za firmu koja živi od prezentacija - veoma loša, jer šest meseci brzo dođe.