Norveška je dobila novog kralja u subotu popodne, a zemlja je čula njegov prvi govor u 19 časova - tačno jedan dan nakon smrti njegovog oca. Hokon, sa 53 godine, seo je za sto sa fotografijom Haralda Petog i dve upaljene sveće pored nje, i nije počeo sa državom, već sa čovekom.

„Nedostajaće mi otac, on je uvek uspevao da se svi oko njega osećaju prijatno” - to je bila rečenica koju su preneli norveški mediji. Ne proglašenje, ne program, već lični iskaz. Monarh koji prvi put govori pred nacijom obično se krije iza formulacija; ovaj je izabrao da govori kao sin.

U istom govoru čestitao je majci, kraljici Sonji, pedeset osmu godišnjicu braka sa Haraldom. Datum je pao na dan kada je ona postala udovica. To je detalj koji nijedan protokol ne može da uredi, i Hokon nije pokušao da ga uredi.

Novi kralj je zadržao geslo koje su nosili i njegovi prethodnici - „Sve za Norvešku”. Obećava da će zajedno sa kraljicom Mete-Marit i prestolonaslednicom Ingrid Aleksandrom graditi, kako je rekao, Norvešku u kojoj ima mesta za svakoga. Rečenica koja lepo zvuči svuda; pitanje je da li monarhija koja traje više od jednog veka zaista može da se promeni izjavom.

Kod nas je kruna istorija u udžbeniku, u Oslu je ona budžetska stavka o kojoj se glasa. I upravo zato je zanimljivo što prvi potez novog kralja nije bio demonstracija moći, već priznanje gubitka. Institucija koja drži poverenje većine Norvežana već decenijama ne održava se ceremonijama - održava se osećajem da je čovek gore čovek.

Ingrid Aleksandra biće prva kraljica Norveške posle više od šest vekova. Hokon ima vremena da pripremi tu tranziciju, više vremena nego što je imao on sam. Pitanje koje je ostalo da visi u salonu sa dve sveće je drugačije: koliko dugo jedna monarhija može da živi od lične simpatije prema onome ko je nosi?