Kada je Italija otvorila centar u albanskom Đaderu, to je predstavljeno kao italijanski eksperiment. Sada se isti eksperiment pakuje kao evropski model - i na spisku mogućih partnera, pored Gane, Senegala, Tunisa, Libije, Mauritanije, Egipta, Ugande, Etiopije, Uzbekistana i Jermenije, stoji i Crna Gora.

Italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Pjantedozi izneće predlog na hitnom sastanku ministara unutrašnjih poslova EU. Ideja je jednostavna i baš zato je opasno jednostavna: svako ko nelegalno uđe u EU šalje se u centar u trećoj zemlji, gde mu se obrađuje zahtev za azil i dokumenti. Finansiranje? Iz budžeta Unije. Ko će tačno platiti, i koliko - za to još uvek nema odgovora.

Zašto sada

Sastanak je sazvan zbog Seute, španske enklave na marokanskom tlu, gde je poslednjih dana oko 70.000 ljudi pokušalo silom da uđe na špansku teritoriju. Sedamdeset hiljada. To nije brojka sa kojom neka administracija može da izađe na kraj postojećim procedurama, i Rim to zna - pa koristi trenutak.

Italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani ne krije prema kome je usmerena kritika. On je špansku politiku ocenio kao previše popustljivu, a italijansku kao „strogu i odmerenu", tvrdeći da Evropa ne može da prima sve bez razlike. I dodao je da Evropska komisija podržava italijansku, a ne špansku poziciju. „Moramo da izgradimo zajedničku strategiju za imigraciju", izjavio je Tajani, spominjući „mogućnost otvaranja novih centara po modelu Albanije u različitim afričkim zemljama".

Balkan kao produžena ruka evropske granice

Ovo je deo koji kod nas treba čitati sporije. Albanija je već model. Crna Gora je na spisku. Znači, dve balkanske zemlje koje se najglasnije obraćaju EU sa zahtevom da uđu unutra, razmatraju se kao mesta gde će Unija držati ono što ne želi da drži kod kuće.

To je stara scena, samo sa novim imenom. Balkan godinama služi kao čekaonica, kao bafer zona, kao mesto gde se problem parkira dok Brisel razmišlja. Razlika je sada u tome što se to prvi put formalizuje u predlog sa budžetskom linijom. I vredi se zapitati: šta dobija država koja pristane na tako nešto - bržu integraciju, ili samo još jedan sporazum koji je drži tačno tamo gde jeste?

Brojevi se ne slažu

Ima još jedan detalj koji celu ideju prikazuje slabijom nego što bi Rim želeo. Centar u albanskom Đaderu, koji Italija želi da stavi u pun pogon do kraja godine, trebalo bi da obrađuje do 3.000 ljudi mesečno za azilne postupke. Trenutno služi samo za deportacije, sa ograničenim kapacitetom. Znači, model koji se predlaže za ceo kontinent, u svojoj jedinoj živoj verziji, još uvek ne radi ono za šta se predlaže.

Italija će paralelno tražiti i strožu primenu Opšteg sistema preferencija - mehanizma koji trgovinske olakšice za zemlje u razvoju vezuje za njihovu spremnost da prime nazad sopstvene građane bez dokumenata. Drugim rečima: trgovina postaje poluga. Ko ne bude primao nazad, platiće na tržištu.