Kada jedan ministar u vladi javno poziva celu jednu zemlju da izgori, to nije emocija - to je politika izgovorena naglas. Izraelski ministar za nacionalnu bezbednost Itamar Ben-Gvir izjavio je da „ceo Liban mora da gori", nakon što su četvorica izraelskih vojnika poginula u južnom Libanu. Reči se nisu omakle u afektu; izgovorio ih je čovek čija je funkcija upravo bezbednost.

Vojnici su poginuli kada je njihov tenk pogođen kod Kfar Tebnita u južnom Libanu. Među njima je bio i potpukovnik Dor Gedalija Ben Simhon, star 32 godine, komandant 52. bataljona 401. oklopne brigade. Iza svakog od tih brojeva stoji porodica, majka, dom u koji se neko neće vratiti. To važi i za izraelske vojnike, i za libanske civile koje je Ben-Gvir spomenuo kao kolateralu.

Cela izjava ministra bila je još teža: „Za svaku suzu izraelske majke, hiljadu libanskih majki mora da plače." Aritmetika osvete, u kojoj se bol jedne strane meri uništenjem druge. Ovakva retorika sa vrha vlasti nije samo pretnja - ona je dozvola, signal svima da su granice dopuštenog pomerene.

Ben-Gvir je naglasio da životi izraelskih vojnika i bezbednost nisu predmet pregovora, uprkos nedavnom sporazumu između SAD i Irana koji je trebalo da smiri regionalne sukobe. Tu je i zamka: sporazumi se potpisuju na visokom nivou, ali ih retorika na terenu potkopava i pre nego što se mastilo osuši. Koliko vredi jedan mirovni sporazum kada ministar u istoj vladi poziva na vatru - i niko ga ne povlači nazad?