Mađarska je tiho zatvorila jedno poglavlje koje je godinama vezivalo ruke njenoj vlasti. Predsednik Tamaš Šujok potpisao je sedamnaesti ustavni amandman - dokument koji zvanično označava kraj njegovih predsedničkih ovlašćenja i njegov odlazak s funkcije.

Šujok se smatrao poslednjim ostatkom Orbanove ere na državnom vrhu. Dok je on sedeo u predsedničkoj palati, nova vlada premijera Petera Mađara udarala je u zid svaki put kada je htela da progura svoje reforme - predsednički veto stajao je kao brana. Potpisom je ta brana pala.

Institucionalni ćorsokak, rešen potpisom

Ustavna promena raščistila je upravo taj ćorsokak između izvršne vlasti i predsednika. Sada vlada Mađara može da sprovodi reforme bez čekanja odobrenja iz palate. Prema opisu same promene, Mađarska ulazi u „novu političku epohu” u kojoj nova vlast dobija „otvoren put za sprovođenje radikalnih reformi bez veta iz predsedničkog dvora”.

Šujok se, prenosi se, isprva protivio - ali na kraju popustio pod pritiskom. Klasična scena: čovek koji je čuvao poslednju bravu predaje je nakon što je shvatio da sam stoji protiv čitave jedne političke mašine.

Balkan zna ovu priču

Promena ustava da bi se razvezala politička blokada - to je potez koji kod nas ne traži mnogo objašnjenja. Svuda gde se ustav gleda kao alatka trenutnog većina, a ne kao tvrđava nad svima, ovakva prenoćna prestrojavanja postaju normala. Pitanje koje ostaje nije da li je Mađar dobio čist put - dobio je. Pitanje je šta radi jedna vlast kada joj više niko ne kaže „ne”.

Zato što „radikalne reforme bez veta” zvuče odlično dok su reforme po tvojoj volji. A onda, nekog dana, neko drugi sedne na isto mesto - već bez brane koja je nekad mogla da ga zaustavi.