Norveški dvor ga je godinama tretirao kao privatnu stvar. Sin prestolonaslednice Mete-Marit, rođen pre nego što je ona ušla u kraljevsku porodicu, nije imao titulu, nije imao dužnost i nije imao mesto u redu za prestol. Baš zato, kada su stvari krenule naopako, dvor nije imao mehanizam da ga odbrani, niti način da se odalji od njega.

Marius Borg je ušao u pritvor u februaru, pre početka suđenja, sa oko trideset krivičnih tačaka protiv sebe. U junu je dobio četiri godine zatvora. Ono što je sledilo posle toga deo je priče koja se retko priča: gde tačno odslužuje meru čovek koji je ceo život živeo u dvorcu, a formalno nije deo dinastije.

Odgovor je Skaugum, rezidencija prestolonaslednice. Tamo je zadržan sa elektronskom narukvicom. Njegova odbrana je zatražila da se to zameni strožom merom slobode - ograničenjem kretanja i zabranom određenih mesta, uključujući i Oslo. Formalno, to zvuči kao kompromis. Praktično, znači da izađe sa imanja.

Apelacioni sud Borgarting odbio je zahtev formulacijom koja ne ostavlja prostor za tumačenje: postoji visoka verovatnoća da bi izvršio nova krivična dela ukoliko bude pušten pod takvim uslovima. Mera Osnovnog suda u Oslu ostaje.

Ovde vredi stati na jednom detalju koji mnogi mediji preskaču. Marius Borg nije princ. Nema titulu, nema apanažu, nema protokolarnu ulogu. I uprkos tome, cela priča se vodi kao kraljevska - zato što je adresa pritvora kraljevska. Da li institucija može da se distancira od čoveka kojeg je podigla pod sopstvenim krovom? Norveški dvor već šest meseci pokušava da odgovori na to pitanje ćutanjem.

U međuvremenu, porodica ima i druge stvari na plećima. Princeza Ingrid Aleksandra vratila se iz Sidneja u Norvešku zbog pogoršane plućne fibroze svoje majke. Princ Svere Magnus se seli u Portugaliju, gde će studirati poslovnu administraciju na programu koji će ga voditi kroz Portugaliju, Francusku i Nemačku.

Skandinavske monarhije decenijama prodaju imidž normalnosti - kraljevske porodice koje voze bicikl, koje šalju decu u državne škole, koje liče na susede. Ova priča pokazuje cenu tog imidža: kada se normalnost sudari sa sudom, dvorac više nije dom, nego adresa za izdržavanje mere.