Sporazum je gotov još od jula. Reaktori su AP1000, rok je trideset godina, a račun se meri u desetinama milijardi dolara. Jedino što nedostaje jeste potpis Rijada ispod nečega što nema nikakve veze sa strujom: priznanja Izraela.

Donald Tramp je poslao sporazum o civilnoj nuklearnoj energiji sa Saudijskom Arabijom Kongresu, koji ima 90 zakonodavnih dana da ga razmotri. Aranžman dozvoljava američkim kompanijama da izvoze civilnu nuklearnu tehnologiju u kraljevinu. Ali američki zvaničnik je potvrdio da uslov ostaje nepromenjen: sporazum ide napred samo ako Saudijska Arabija uđe u Avramske sporazume.

Struja za potpis

Avramski sporazumi su serija ugovora o normalizaciji između Izraela i arapskih i većinski muslimanskih država, posredovanih od Vašingtona i sklopljenih 2020. i 2021. godine. Tada su u paket ušli Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Maroko i Sudan. Saudijska Arabija, najkrupnija riba, ostala je napolju.

I tu priča staje. Rijad traži nepovratan put ka palestinskoj državi pre nego što prizna Izrael. Diplomate su procenjivale da je kraljevina bila blizu normalizacije 2023. godine, dok rat u Gazi nije promenio svaku računicu. Otada je račun drugačiji i niko ne žuri da ga plati.

Ništa novo pod suncem

Vredi zabeležiti da ovo nije Trampova izmišljotina. I prethodna administracija je gurala isti nuklearni sporazum i pokušavala da ga veže za iste sporazume. Dakle, razlika između dve američke politike ovde je stil, ne suština. Energija je štap i šargarepa u isto vreme, a to je igra koju Balkan prepoznaje bez prevoda.

Ko na kraju zarađuje? Reaktore AP1000 gradi Westinghouse, kompanija u vlasništvu kanadskih Cameco i Brookfield Asset Management. Tridesetogodišnji ugovor, desetine milijardi dolara. Geopolitika se piše u saopštenjima, ali se potpisuje u fakturama.

I ostaje pitanje koje niko ne postavlja naglas: koliko košta jedno priznanje? Ako se odgovor meri u reaktorima, onda je diplomatija odavno prestala da bude o principima.