Ohridski region ponovo se izvukao. Na 48. sednici Komiteta za svetsko nasleđe UNESKO, koja se održava u Busanu, Južna Koreja, doneta je odluka da Ohrid ne bude stavljen na listu svetskog nasleđa u opasnosti - već da dobije rok od pet godina da sredi haos na obali. Znači, ne crna lista. Ali ni čista savest.

Ministar spoljnih poslova Timčo Mucunski nazvao je ovo „značajnim diplomatskim uspehom”. I zaista, diplomatski jeste uspeh - država je još jednom ubedila međunarodno telo da će se popraviti. Problem je što obećanje o popravci slušamo decenijama, a beton na ohridskoj obali i dalje raste.

Brojke govore glasnije od svakog saopštenja. Prema izveštaju Državnog zavoda za reviziju, u Ohridu ima 4.847 nelegalnih objekata, uključujući i hotele. Za njih je izdato 456 rešenja za rušenje. Izvršenih - nijedno. Nijedno. To je jednačina koja objašnjava celu situaciju: zakon ima, rešenja ima, ali buldožera nema.

Mucunski je poručio da divlje gradnje „ne samo u Ohridu” moraju da se uklanjaju na primeren i zakonit način. Lepe reči. Ali zakoniti način je postojao i dosad, a ipak 456 rešenja sede u fioci. Pitanje nije da li vlast zna šta treba da radi - plan je jasan. Pitanje je ko će podići prvi buldožer i na čiju vikendicu.

Glavne zamerke UNESKO ostale su iste kao i prethodnih godina: nekontrolisana urbanizacija, zagađivanje jezera, neefikasan kolektorski sistem, kašnjenje infrastrukturnih projekata i slaba koordinacija među institucijama. Do 1. februara 2027. godine treba da se dostavi izveštaj o napretku, a Strateški plan za rehabilitaciju traje do 2030. godine.

Pet godina zvuči kao dug rok. Ali ako se prethodnih decenija nije srušio nijedan nelegalan objekat, zašto bi sledećih pet bilo drugačije? UNESKO nam je dao vreme. Nije nam dao volju - ona mora da dođe od kuće. A kod kuće, pored jezera, leto i dalje teče po starom: koncesije, šankovi i beton tamo gde je trebalo da bude samo voda i trska.