Rat se odavno ne vodi samo oružjem - vodi se i žitom. Cena pšenice na svetskim berzama skočila je preko 4 procenta otkako je Ukrajina napala ruske plovne objekte u Azovskom moru. Kad se dva naroda bore ko će zagušiti snabdevanje onog drugog, račun plaća ceo svet - uključujući i one koji nemaju nikakve veze s frontom.

Ukrajina tvrdi da je uništila 76 plovnih objekata, među njima i teretne brodove koji su prevozili žito, paralizujući saobraćaj u Azovskom moru. Rusija je uzvratila udarima po lučkoj infrastrukturi u Odesi, Černomorsku i Izmailu - istim lukama preko kojih Ukrajina izvozi svoje žito. Obe strane napadaju upravo ono što svetu treba: logistiku hrane.

Ovo je blokada u oba smera. Ukrajinski udari žele da slome ruski lanac snabdevanja; ruski udari uništavaju ukrajinski izvoz. A rezultat je isti - manje žita na tržištu, više cene i nervoza kod svakog ko uvozi hranu. Žito je postalo oružje, a globalna bezbednost hrane - kolateralna šteta.

Za Balkan ovo nije apstraktna berzanska cifra. Kad poskupi pšenica na svetskom nivou, poskupi i hleb, i brašno, i stočna hrana - a naša tržišta su mala i zavisna od uvoza. Ne odlučujemo mi o ratu kod Azovskog mora, ali ga osećamo na svakoj vekni hleba. Pitanje je koliko dugo će svet gledati kako dva naroda pretvaraju svetsku žitnicu u bojno polje, pre nego što neko kaže da hrana ne sme biti municija.