Osmi oktobar. Dan posle napada Hamasa, kada je svet još uvek brojao žrtve i nije znao šta sledi, izraelski predstavnici pozvali su svoje srpske kolege sa jednim zahtevom: municija. Srbija je izdala izvozne licence za četiri dana. Tovari su otišli za vojnu bazu Nevatim kod Beršebe.

To je početak priče koja je u međuvremenu prerasla u nešto daleko veće od hitne isporuke. I to je priča o kojoj se na Balkanu govori mnogo manje nego što zaslužuje.

Brojke rastu brže od bilo kog političkog objašnjenja

Do sredine 2024. godine Srbija je izvezla municiju za Izrael vrednu 16,3 miliona evra. Za poređenje - u celoj 2023. godini do oktobra, ukupan srpski izvoz oružja u Izrael bio je 540.000 evra. To je skok od oko trideset puta.

Ali to je bilo samo zagrevanje. U 2025. godini srpski izvoz oružja ka Izraelu skočio je za 140 odsto i dostigao 114 miliona evra, sa 38 evidentiranih kargo letova sa municijom samo u toj jednoj godini. A onda je došao ugovor koji menja prirodu odnosa: aranžman sa izraelskom kompanijom Elbit Systems vredan 1,6 milijardi dolara, na pet godina.

Taj ugovor nije kupovina gotovog oružja. On obuhvata proizvodnju izviđačkih i borbenih dronova u Srbiji, razvoj dronova-kamikaza, precizne artiljerijske rakete dugog dometa i sisteme za elektronsko ratovanje. Srbija je prethodno već kupila raketne sisteme PULS i izviđačke dronove Hermes 900 od iste kompanije. Tokom 2026. godine Beograd i Jerusalim potpisali su i sporazum o razmeni obaveštajnih i odbrambenih podataka.

Zemlja koja sve balansira

Srbija istovremeno ima istorijski bliske veze sa Rusijom, približava se Kini za protivvazdušnu odbranu i dronove, vodi pregovore sa EU, i sada gradi vojno-industrijsku osovinu sa Izraelom. Specijalna izvestiteljka UN Frančeska Albaneze u martu je kritikovala srpske vlasti za tu saradnju. U februaru 2024. godine Benjamin Netanjahu se javno zahvalio Aleksandru Vučiću za „nepokolebljivu podršku" i nazvao ga „pravim prijateljem Izraela".

Iz srpskog ugla logika je hladna i razumljiva: ne želiš da zavisiš od jednog velikog igrača. Rusija tradicionalno daje oružje, Kina je ušla nedavno, a Izrael i Francuska služe da se ta zavisnost razredi. Srbija koristi i svoj geografski položaj - kopneni koridor između jugoistočne Evrope i kontinenta, što je čini zanimljivom za svakog ko gleda ka trgovinskim rutama, uključujući i koridor Indija - Bliski istok - Evropa.

A ostali u regionu gledaju

I tu priča prestaje da bude samo srpska. Turska, sa svojim ambicijama na Balkanu, jača odbrambene veze sa Hrvatskom, Albanijom i Kosovom - što se u Beogradu čita kao razlog za zabrinutost. Znači, imamo region u kome se svi tiho naoružavaju preko različitih spoljnih partnera, a niko od toga ne pravi javnu temu.

Zanimljivo je i koliko daleko sežu koreni. Deda Teodora Hercla, Šimon Leb Hercl, živeo je u Zemunu i bio blizak sa rabinom Jehudom Alkalajem, jednim od prvih teoretičara modernog jevrejskog nacionalizma - koji se inspirisao srpskim ustancima protiv Osmanlija. Mladi Hercl je najverovatnije prvi put čuo za ideju jevrejskog nacionalnog preporoda upravo preko tih porodičnih veza.

Danas se, razume se, ne radi o istoriji. Radi se o oružju, dronovima, obaveštajnoj saradnji i regionalnoj bezbednosti. Pitanje koje ostaje bez odgovora jeste ko na Balkanu uopšte prati ovu matematiku - 114 miliona evra izvoza, 1,6 milijardi ugovor, proizvodnja dronova kod prvog suseda - i ko od toga pravi politiku umesto statistike?