Srpska ministarka Snežana Paunović dobila je doživotnu zabranu ulaza na Kosovo. Odluku je objavio kosovski ministar unutrašnjih poslova Xhelal Sveçla, nakon što je Paunović u jednom beogradskom studiju izgovorila rečenicu koja se na Balkanu ne briše lako.

„Da sam bila na mestu Miloševića 1998. godine, etnički bih očistila Kosovo", rekla je ministarka u televizijskom intervjuu. Ne neki anonimac iz komentara, nego član srpske vlade - čovek koji trenutno sedi na funkciji i potpisuje dokumente u ime države.

Sveçla nije ostao dužan. Prema njemu, retorika Paunović pokazuje „kontinuitet državne politike koja je decenijama proizvodila nasilje, zločine i pokušaje da se Albanci izbrišu iz svojih domova". Poruka koja direktno vezuje izjavu jednog ministra sa devedesetima, a ne tretira je kao slučajan ispad.

Reagovao je i Brisel. Portparolka Evropske komisije Anita Hiper bila je kratka i oštra: „Nema mesta u Evropi za retoriku koja opravdava i zagovara etničko čišćenje." Rečenica koja zvuči čvrsto - ali koliko teži kad dolazi od institucije koja godinama uči da živi sa ovakvim izjavama iz regiona?

Nakon talasa reakcija, Paunović je pustila saopštenje u kojem tvrdi da je bila reč samo o „analizi". Klasična balkanska figura: prvo se baci rečenica, potom se objašnjava da smo je pogrešno razumeli - ali bez ijedne reči da je povučena. Ostaje da važi, samo upakovana u mekšu formulaciju.

A tu leži pravi problem. Zabrana ulaza je simbolična - Paunović verovatno ionako nije imala nameru da putuje u Prištinu. Ono što ostaje jeste da se jedno etničko čišćenje pomene javno, bez posledica po funkciju, kao legitiman politički argument. Kad najviši funkcioneri normalizuju ovakve reči, granica dozvoljenog se pomera - a Balkan dobro pamti kuda to vodi.