Godinu dana otkako su se laburisti trijumfalno vratili na vlast u Britaniji, šuška se da bi premijer Kir Starmer mogao da podnese ostavku već u ponedeljak. Vlada to demantuje, ali i sam demanti govori koliko je duboko uzdrmana pozicija čoveka koji je pre dvanaest meseci izgledao nedodirljivo.

Glasinu je pustio list koji tvrdi da će Starmer otići i postaviti rok za odlazak. Izvor iz vlade je, naprotiv, poručio da premijer „namerava da nastavi da vodi vladu". Ali bez obzira da li je glasina tačna, kontekst iza nje je realan i težak.

Brojke su surove. Na lokalnim izborima laburisti su izgubili gotovo 1.500 odborničkih mesta i kontrolu nad 35 saveta, dok su reformisti dobili sličnih 1.451 mesto. Projekcija je pokazala da je partija pala na 20 posto - skoro polovinu podrške sa kojom su pobedili na opštim izborima - i izjednačena sa konzervativcima. Više od 97 laburističkih poslanika zatražilo je ostavku, ministar zdravlja je otišao, a Endi Bernam je osvojio mesto u parlamentu koje mu daje pravo da formalno izazove Starmera za lidera.

Priča je poznata svakome ko prati politiku na Balkanu: spasilac od juče postaje teret za danas neverovatnom brzinom. Starmer je došao na vlast noseći obećanje stabilnosti posle godina haosa sa konzervativcima. Godinu dana kasnije, njegova partija se raspada iznutra, a glasači koji su mu verovali beže ka onima koje su donedavno mrzeli.

Šta se dešava sa zemljom kad nema kome da veruje? Britanija je istrošila konzervativce, sada troši i laburiste, a na horizontu rastu reformisti koji su pre nekoliko godina bili margina. Kad nijedna opcija ne donosi rezultat, glasači ne prestaju da glasaju - oni samo menjaju mesto na koje bacaju bes. A to je proces koji retko završava dobro.