Kada je predsednik Tramp im saopštio na Kongresu da Amerika vodi neprijateljstva sa Iranom, ne započnao novu rat. Registrirao start na pravni časovnik. Prema američkom Ustavu, predsednik ima 60 dana da koristi vojne ovlastenia bez zeleno svetlo od Kongresa. Dan 60 - je danas, 1. maj.

Senat juče ga odbi, po šestog put, demokratsku rezoluciju za ograničavanje na ove ovlastenia. Rezultat: 47 za, 50 protiv. Margina potesna od parking mesto. No dovoljna za Tramp da produži.

Visoko pozicionirani funkcioner na Bela kuća tvrdi da ima primirje od 8. aprila i da više nema prestrelki između američkih i iranskih vojski. Ako to je tačno, zašto se ide šest puta na glasanje u Senatu? Zato što primirje je tivka faza, ne mirno rešenje. I u pravnom svetu, samo predsednik može da odluči da li 60 dana će se produžaju za još 30 - "dokoliko postoji vojena potreba".

Vojena logika je jedno. Balkanska je drugo. Ovde znamo kako završavaju predsedatelske časovnici. U 1999-ta, nekoliko časa po istekuvanjeto na "pregovaračke" rokovi u Rambuje, počnaa naletite na Belgrad. Časovnik nije za brojanje na denovi. Časovnik je instrument za legitimiziranje na ona šta i onaka bi se slučilo.

Iran, sa generalot Ahmad Vahidi kako nov komandant na Revolucionarnata garda, ne pokažuva znaci na popuštanje. Namesto toa, Teheran najavi deka Hormus ostanuva iranska "zona na odluki". Vo takva sredina, "primirje" zvuči kao dogovor za pušenje cigara pred pukanjeto da prodolži.

Za balkanskite ekonomii, problemot ne je politički. E cenata na naftata, cenata na gasot i verigata za hrana što završuva vo našite supermarketi. Kada Hormus za nekolku časa stane presečen, ne je važno dali Senatot vo Vašington glasal 47 ili 50. Važno je koliko plaćamo za dizel u ponedjeljak.