Knin, 5. avgust. Centralna proslava „Oluje” - akcije posle koje je iz Hrvatske nestalo preko dvesta hiljada Srba - prošla je uz dva govora koji vrede mnogo više od samog ceremonijala. Jedan je bio predsednika Zorana Milanovića, drugi premijera Andreja Plenkovića. Obojica su govorili o miru. Nijedan od njih nije pomenuo šta se tačno dogodilo sa ljudima kojih nema.

Milanović je iskoristio binu za nešto što retko čujete od predsednika članice NATO-a: udario je po samom savezu. Meta je bila inicijativa da svaka članica izdvaja po pet procenata bruto domaćeg proizvoda za naoružanje. Prema njemu, iza te cifre ne stoji bezbednost, već interes - novac hrvatskih građana, rekao je, završiće u džepovima vlasnika nemačkih, francuskih i američkih proizvođača oružja.

Saveznik koji prodaje susedu

Zatim je došao deo koji objašnjava pravu nervozu. Milanović je pomenuo Srbiju i naoružavanje srpske armije, i odatle okrenuo kritiku ka sopstvenim saveznicima - među njima i ka Francuskoj, koju nije imenovao, a koja je Srbiji prodala naprednije verzije borbenog aviona „Rafal” od onih koje je ranije prodala Hrvatskoj.

Pitanja koja je postavio pred publikom u Kninu bila su direktna: kada se Srbija naoružava uz pomoć nekih naših formalnih saveznika, da li je to fer igra? Koliko nas to košta i koliko će nas još koštati? Pitanja su legitimna. Samo što je odgovor neudoban za Zagreb - oružje nije savez, oružje je trgovina, a trgovac prodaje svakome ko plati. To nije otkriće iz 2026. godine.

„Pobuna je došla iz Beograda”

U istom govoru Milanović je rekao i da Knin nije bio srce pobune protiv hrvatske države, već da je pobuna došla iz Beograda. Dodao je da je hrvatska interpretacija istorije poštenija, iako je subjektivan kao predsednik i kao Hrvat, i da ne moraju svi da gledaju istoriju na isti način.

Ta poslednja rečenica zvuči pomirljivo. Zapravo je formula kojom svaka strana na Balkanu pakuje svoja neudobna poglavlja: „ovo je naša perspektiva”. Problem je što kolone koje su krenule iz Krajine u avgustu 1995. nisu perspektiva. One su podatak.

Plenković je otišao dalje

Ako je Milanovićev govor bio okrenut ka NATO-u, premijerov je bio okrenut ka istoriji - i tamo je otišao mnogo dalje. Plenković je „Oluju” nazvao ne samo legitimnom oslobodilačkom operacijom pod vođstvom Franje Tuđmana, već i akcijom koja je spasila Bihać od humanitarne katastrofe, promenila odnos snaga u Bosni i Hercegovini i otvorila put ka miru i Dejtonskom sporazumu.

Zatim je došla formulacija koja će se pamtiti: „kruna svih pobeda u Domovinskom ratu” i „brilijantna vojna akcija koja je promenila tok hrvatske istorije”. Brilijantna. Reč je pažljivo odabrana i nije slučajna - ona celu operaciju prebacuje iz sfere ljudskih posledica u sferu vojne estetike. Kada je jedna akcija brilijantna, niko ne pita ko je ostao iza nje.

Plenković je na kraju poručio da se Hrvatska ne takmiči u naoružavanju i nikome ne preti, ali i da se nikoga ne plaši, i da nikada više neće biti nespremna ni nezaštićena. Od Zagreba do Beograda i nazad, ova rečenica se ponavlja sa istom melodijom svakog avgusta - samo se mikrofon menja.

Zašto nas se ovo tiče

Makedonija nema svoj avgust iz 1995. godine, ali ima isti mehanizam. Svaka država u regionu ima datum koji slavi kao pobedu, a sused ga obeležava kao gubitak. Svaka ima premijera koji ume da kaže „brilijantno” za nešto posle čega neko drugi broji grobove. I svaka, kada je pritisneš, kaže da je istorija pitanje perspektive.

Trideset i jednu godinu kasnije, u Kninu govore o miru. Za ljude kojih nema, nijedan od dva govora nije našao vremena.