Nuklearna centrala koja mora da smanji proizvodnju zato što je reka pretopla - to je rečenica koja bi pre dvadeset godina zvučala kao naučna fantastika. Danas je operativni izveštaj. Centrala u Krškom radi sa 80 odsto kapaciteta jer se voda Save zagrejala iznad onoga što dozvola dopušta.

Granica je 28 stepeni na mestu ispuštanja. Ako je voda dostigne, proizvodnja će se dodatno smanjiti ili će stati u potpunosti. Rukovodstvo je već zatražilo od slovenačkog nuklearnog regulatora da privremeno digne dozvoljenu temperaturu na 30 stepeni. U sledećoj fazi snaga pada za još 15 odsto, a ispod 50 odsto kapaciteta centrala se gasi.

Nije bezbednosno - i baš zato je zanimljivije

Zvaničan stav je da je reč o ekološkom, a ne bezbednosnom ograničenju. Reaktor je konstruisan za daleko više temperature vode od sadašnjih 25 stepeni. Državni sekretar Tomaž Žagar objašnjava da granica postoji da se okolina ne bi opteretila otpadnom toplotom i da bi se obezbedilo da temperatura Save ispod tačke potpunog mešanja, kod brane u Brežicama, ne pređe 28 stepeni.

Znači, reaktor je dobro. Reka nije. I to je poenta koju vredi zadržati: infrastruktura iz prethodnog veka projektovana je za klimu koja više ne postoji. Niko je nije projektovao za avgust u kojem reka nema dovoljno hladne vode da primi toplotu jednog bloka.

Struje ima, ali je uvoz skočio

Žagar uverava da struje ima dovoljno i da snabdevanje potrošača nije ugroženo - potrošnja je niska, a prenosni kapaciteti obezbeđuju dovoljno. Bitna je stabilnost mreže: kontinuirani rad reaktora drži frekvenciju potrebnu za uvoz i izvoz električne energije.

Smanjena proizvodnja ipak povećava uvoz za oko 20 odsto. To se vidi na dnevnim tržištima, ali ne i kod domaćinstava sa godišnjim ugovorima. Barem ne odmah - dnevno tržište ima naviku da stigne do računa sa zakašnjenjem.

Ovo nije slovenački problem

I tu je deo koji nas se tiče direktno. Krško nije usamljen slučaj: Mađarska, Rumunija i Francuska su nedavno takođe gasile blokove, tamo zbog niskog nivoa Dunava koji je onemogućio pristup vodi za hlađenje. Centrala u Krškom radi u istoj regionalnoj mreži u kojoj se trguje i strujom koja stiže na Balkan. Kada više velikih proizvođača istovremeno smanjuje proizvodnju u najtoplijem mesecu, region uvozi iz sve manjeg zajedničkog suda.

Žagar kaže da je smanjenje privremeno i da se preispituje nedeljno. Ali trajno rešenje, priznaje i on, traži izgradnju nuklearnog objekta nezavisnog od reke i otpornog na klimatske uslove. To je investicija koja se meri u decenijama i milijardama. Pitanje koje ostaje jeste da li će region početi da planira tu nezavisnost sada, ili će čekati još nekoliko ovakvih avgusta u kojima će reke odlučivati kada će biti struje.