Vladin avion sleteo je na beogradski aerodrom malo pre 18 časova. U njemu - kovčeg pokriven zastavom, sin Darko, unuka Anastasija i dvojica vojnih pratilaca. Kolona je potom prošla kroz grad ka Vojnomedicinskoj akademiji, a na mostovima su stajali ljudi. Neki sa tri prsta, neki samo ćuteći. Balkan je ponovo gledao sliku koju zna napamet.

Ratko Mladić preminuo je 27. avgusta u pritvoru u Hagu, u 84. godini. Umro je u zatvoru, u koji je ušao pošto ga je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju 2017. godine proglasio krivim po deset od jedanaest tačaka - među njima genocid, zločini protiv čovečnosti, istrebljenje, ubistvo, terorisanje civila. U junu 2021. žalba je odbijena i doživotna kazna ostala je pravnosnažna. Pre toga je bio 15 godina u bekstvu, skriven u zemlji u koju ga danas nose na sahranu.

Presuda nije stavka za tumačenje

Ovo je deo koji se uvek gubi u prenosu. Sud nije presudio da je Mladić „vodio težak rat” niti da je „pravio greške”. Presudio je da je komandovao operacijom u kojoj je za nekoliko julskih dana 1995. godine pogubljeno preko 8.000 Bošnjaka kod Srebrenice, i da je tri i po godine držao grad pod opsadom. To je činjenica. Ta činjenica se ne menja ni prema tome ko stoji na mostu, ni prema tome kojom je zastavom pokriven kovčeg.

A oko te činjenice sada se gradi ceremonija. Komemoracija je zakazana za subotu u podne u Domu Vojske u Beogradu. Sahrana je u ponedeljak na Topčiderskom groblju, a prethodno će telo biti izloženo u crkvi „Sveti Luka” na Košutnjaku, gde će građani moći da se poklone od 9 do 12:30 časova. Opelo u 12:35, potom povorka. Raspored napisan sa preciznošću državnog protokola, za čoveka koji je umro kao osuđen za genocid.

Ko ovo organizuje?

To je pitanje koje vredi postaviti, budući da odgovor nije neutralan. Dom Vojske nije privatna sala. Kada državna institucija otvara vrata za komemoraciju osuđenog ratnog zločinca, to nije porodična stvar - to je poruka, i tu poruku čitaju i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Prištini, i ovde.

Region nije sastavljen od odvojenih država koje gledaju odvojene televizije. Sve što se dešava u Beogradu vidi se u Sarajevu istog dana, sa istim intenzitetom i sa sasvim suprotnom emocijom. Svaka ovakva scena vraća temperaturu na nivoe na kojima diplomatija posle mora da radi mesecima.

I tu je pravi problem. Nije sporno što jedna porodica želi da sahrani svog čoveka - to pravo joj niko ne osporava. Sporno je kada sahrana prestane da bude sahrana i postane politička scena, sa institucijama koje pozajmljuju svoju težinu. Razliku između te dve stvari poznaje svako ko je bar jednom živeo u ovoj polovini Evrope.

Trideset godina kasnije, Balkan se još uvek nije složio šta se dogodilo. Sud se složio. Spiskovi ubijenih postoje. Grobnice su iskopane i tela su identifikovana po DNK. Ali činjenica da je nešto dokazano na sudu očigledno nije dovoljna da prestane da se o njemu pregovara na trgovima. Koliko još generacija treba da prođe da presuda znači presudu?