Draško Stanivuković, gradonačelnik Banje Luke, prisustvovaće sahrani Ratka Mladića i nada se da će taj dan biti proglašen danom žalosti. Kada su ga pitali da li je to glorifikacija ratnih zločina, odgovorio je pitanjem: „Kakav je to bestidan termin, kakva glorifikacija?”

Njegova verzija je da je Mladić bio general koji „nije sam izabrao profesiju, već je profesija izabrala njega u najgorim vremenima da brani otadžbinu”. Prisustvo sahrani, kaže, prirodan je izraz poštovanja prema poginulim vojnicima Vojske Republike Srpske. Očekuje da dan sahrane bude proglašen danom žalosti na svim srpskim teritorijama.

O mogućim pravnim posledicama - a protiv njega se već vodi postupak - Stanivuković je kratak: „Nije me briga za to uopšte. Ono što znam je istina, i ona ostaje istina.”

Šta kaže presuda, a šta ne kaže gradonačelnik

Mladić je preminuo 27. avgusta u pritvorskoj jedinici u Hagu. Osuđen je za najteže zločine počinjene u ratovima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, uključujući i genocid u Srebrenici, gde je ubijeno preko 8.000 Bošnjaka, muškaraca i dečaka. To nije sporna interpretacija - to je pravnosnažna presuda međunarodnog suda.

U celoj izjavi Stanivukovića, Srebrenica se ne pominje nijednom. Ima otadžbine, ima poginulih vojnika, ima NATO-a koji je bombardovao, ima sveta koji je bio protiv njih. Nema osam hiljada imena. To nije ispušten detalj - to je cela konstrukcija: kada iz biografije jednog čoveka izvadiš najteži deo, ostaje samo general koji je branio svoju zemlju.

Pitanje nije o čoveku, već o funkciji

Stanivuković ima pravo na svoje mišljenje kao građanin. Ali on ne govori kao građanin - govori kao gradonačelnik najvećeg grada u Republici Srpskoj, i to o proglašenju zvaničnog dana žalosti. To je institucionalni čin, ne privatno poštovanje. Razlika je suštinska, i upravo ta razlika čini da ovaj slučaj nije samo još jedna izjava.

Balkan ima dugu praksu dogovorenog pamćenja - svako se svojih žrtava seća sa punom preciznošću, a tuđih kroz maglu. Trideset godina kasnije, u gradovima se menjaju gradonačelnici, ali rečenica „ceo svet je bio protiv nas” prenosi se nepromenjena, kao nasleđe koje niko ne želi da otvori.