Četiri i po godine otkako je Rusija napala Ukrajinu, Crno more je jedna od najvažnijih bezbednosnih granica Evrope. I, paradoksalno, gotovo prazno od ratnih brodova. Razlog nije ni strategija, ni nedostatak volje. Razlog je dokument potpisan pre tačno 90 godina u švajcarskom Montreu.

Šest država izlazi na Crno more: Turska, Bugarska, Rumunija, Gruzija, Ukrajina i Rusija. Prve tri su članice NATO-a, ostale nisu, a dve od njih su u međusobnom ratu. Ipak, ulaz u celo to more ide kroz jedno jedino grlo - Dardanele i Bosfor, u samom srcu Istanbula.

Sedamsto metara koji odlučuju

Bosfor je na najužem mestu širok samo 700 metara. Za poređenje, Hormuški moreuz širok je oko 33 kilometra. Tomas de Val iz Karnegi Evrope to formuliše bez zaobilaženja: „Onaj ko kontroliše turske moreuze, do određenog stepena kontroliše trgovinu u Crnom moru i ima ogromnu vojnu prednost.“

Darja Isačenko iz nemačkog Instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja dodaje da snažna vojna pozicija u Crnom moru nije krajnji cilj Rusije, nego sredstvo - za geopolitičke ambicije dalje od regiona i za održavanje statusa velike sile.

Šta piše u Konvenciji

Godine 1936. predstavnici desetak država okupili su se u Montreu i vratili Turskoj suverenitet nad moreuzima, posle decenija međunarodnog nadzora uspostavljenog nakon poraza Otomanskog carstva u Prvom svetskom ratu. Sporazum važi i danas.

U mirnodopskim uslovima, moreuzi su otvoreni za putnički i trgovački saobraćaj. Ratni brodovi crnomorskih država kreću se relativno slobodno, dok flote spolja imaju ograničenja po tonaži, veličini i trajanju - najviše 21 dan boravka.

U ratu su pravila stroža. Ako Turska ostane neutralna, ratni brodovi zaraćenih strana ne smeju da prođu. Upravo je taj član odredio sudbinu regiona od februara 2022. godine.

Član koji je pomogao Ukrajini da preživi

Nekoliko dana posle ruske invazije, Turska je aktivirala član 19 i primenila ratna ograničenja. Od tog trenutka ni Rusija ni Ukrajina nisu mogle slobodno da pojačavaju svoju flotu u Crnom moru. Jedini izuzetak bili su brodovi čija je matična baza tamo - oni su mogli da se vrate.

De Val je za nemački medij izjavio da su Konvencija iz Montrea i rana turska politika bili apsolutno ključni za preživljavanje Ukrajine. Oko 30 ruskih brodova ostalo je izvan Crnog mora. To je jedan od razloga zašto je Ukrajina, bez prave mornarice, uspela da zadrži prednost na moru - dronovima i improvizacijom, naspram dokumenta napisanog kada dronovi nisu postojali ni u naučnoj fantastici.

Zapadni saveznici osetili su isto ograničenje sa druge strane. Britanija je 2024. godine donirala dva lovca na mine, koji nisu mogli da uđu u Crno more jer ih Turska klasifikuje kao ratne brodove. Poruka Ankare saveznicima, u interpretaciji De Vala, kratka je: ostavite nas na Crnom moru, mi ćemo se snaći.

Zašto niko ne želi da otvori sporazum

De Val Konvenciju opisuje kao prilično arhaičnu - ona se i dalje poziva na Društvo naroda, koje ne postoji osam decenija. „Ali mislim da niko ne želi da je dira“, dodaje, jer bi to otvorilo Pandorinu kutiju u kojoj bi se sve moralo ponovo pregovarati sa Rusijom.

Za Tursku, Montre je među temeljnim sporazumima republike. Isačenko to svodi na tri reči: suverenitet, bezbednost i status. Ko otvori Konvenciju, otvara i sva tri.

Ovaj deo priče najbliži je čitaocima u regionu. Dve balkanske države - Bugarska i Rumunija - crnomorske su i članice NATO-a, a ipak njihovo more otvara i zatvara Ankara, na osnovu teksta starijeg od svih njihovih današnjih državnih uređenja. Kada jedna država zauzme geografsku poziciju koja joj daje uticaj, taj uticaj se vekovima ne pregovara.

Devedeset godina Konvencija iz Montrea preživela je ratove, lidere i generacije. Ostaje retka multilateralna konstrukcija koju i dalje poštuju svi - uključujući i Rusiju, kojoj se ne dopada, ali je prihvata. To je, u ovom vremenu, gotovo neobično dostignuće.