Imala je tri godine. Toliko pamti iz Knina - koliko može da zapamti trogodišnje dete, što znači: ne mnogo, ali ono što je ostalo, ostalo je zauvek.

Novinarka Dejana Kljajić ispričala je svoju priču o danima oko 4. avgusta 1995. godine. Otac joj je bio vojno lice i poručio je njenoj majci da krene ka Srbiji pre nego što se stvari pogoršaju. Krenule su sa torbom i sa porodičnim albumom fotografija.

„Ušli smo u kolonu sa torbom i sa albumom sa slikama, nisam znala gde mi je otac”, kaže ona.

Ono što ljudi nose kada nemaju vremena da razmisle

Album sa fotografijama. Ne dokumenta, ne novac, ne odeća za zimu. Album. To je detalj koji o tom danu kaže više od bilo koje cifre - ljudi su zgrabili ne ono što im treba, nego ono bez čega neće znati ko su bili.

Granicu su prešle 5. avgusta, nakon što su prvo naišle na otpor pri ulasku. Zatim mesec dana bez informacije da li je otac živ. Stigao je do njih u Beogradu kasnije, a porodica se preselila u Apatin posle njegovog prerasporeda.

Prijem - deo koji se retko priča

Tu njen iskaz postaje neugodniji, zato što više nije o ratu nego o tome šta ljudi rade jedni drugima pošto rat stane.

„Način na koji su nas primili građani posle 'Oluje' bio je strašan. Mnogi su se prema nama ponašali kao prema nižoj rasi. Bilo je teško, ali istrajali smo”, kaže Kljajić.

Ovo ne govori o nekom dalekom neprijatelju. Govori o sredini u koju je pobegla tražeći zaštitu. Trideset i jednu godinu kasnije, to je deo koji se najmanje pominje u godišnjicama, u govorima i u političkim izjavama sa obe strane. Lakše je brojati ko je bio u pravu nego priznati kako su dočekani oni koji su stigli.

Balkan zna ovu scenu napamet

Kolona na putu. Porodica podeljena. Mesec dana bez vesti. Zatim nova adresa i nov početak, s tim što „nov početak” u praksi znači da si došao odnekud i da će to nekome smetati.

Kljajić operaciju „Oluja” opisuje kao zločinačku akciju usmerenu ka proterivanju Srba. To je njena ocena, izrečena od čoveka koji je bio u toj koloni. Istoričari, sudovi i politike i dalje se raspravljaju oko termina. Njen iskaz ne traži dozvolu od tih rasprava.

Ona kaže da su je roditelji odveli ka boljem putu i pomogli joj da izgradi karakter. Lep kraj jednog ličnog iskaza. Ali pitanje koje ostaje nije o njoj - ona se snašla. Pitanje je zašto na svakih nekoliko godina na ovom prostoru neko dete ponovo ulazi u kolonu, i zašto se oni koji te kolone primaju tako često ponašaju kao da je to tuđ problem.