Siviri na Halkidikiju je ime koje pola Makedonije zna napamet. Letovalište, redovna destinacija, mesto gde svaki drugi poznaje nekoga ko je bio tamo. Ove nedelje jedna porodica je tamo potpuno izgubila dom, a pred kamerama grčke državne televizije uspeli su da kažu samo jedno: „Izgubili smo sve.”

Od svega onoga što su gradili godinama, uspeli su da spasu jednog psa. Kuća, stvari, sve ostalo ostalo je unutra. To je cela vest, i nije potrebna nijedna reč više da bi se razumelo šta znači.

Požar u Sivirima deo je mnogo veće slike. Grčka ove sezone ponovo gori na više frontova, a Halkidiki - poluostrvo na kojem se saobraćaj u avgustu broji u stotinama hiljada posetilaca - upravo je ono mesto gde gustina ljudi i suva borova šuma prave najopasniju moguću kombinaciju.

Pitanje koje svake godine postavljamo kasnije nego što treba

Posle svakog ovakvog požara dolazi isti ciklus: gašenje, izjave, obećanja o novoj opremi i novim avionima. Zatim dolazi oktobar i tema se zatvara do sledećeg juna. Koliko puta treba da se ponovi ista sezona da bi protivpožarna priprema prestala da bude letnja improvizacija i postala nešto što radi cele godine?

Za čitaoca iz Makedonije ovo nije daleka vest. Halkidiki je četiri-pet sati kolima, i u avgustu tamo ima makedonskih registarskih tablica na svakom parkingu. Kada gori Siviri, gori mesto gde je veliki deo naših ljudi proveo neko leto.

Dvoje ljudi ostalo je bez krova nad glavom, a grčke službe nastavljaju da se bore sa vatrom. Sve ostalo - analize, statistike, poređenja sa prošlim godinama - može da sačeka. Neko sada nema gde da se vrati.