Nesigurnost ne dolazi u jednoj formi. Ponekad izgleda kao perfekcionizam, ponekad kao potreba za odobrenjem, ponekad kao stalno upoređivanje. Psihološkinja Andrea Panades kaže da se u praksi ponavlja osam tipova nesigurnosti - i najčešća od svih je ona koju nam nose socijalne mreže.

Klasifikacija je jasna: fizička nesigurnost (oko tela), socijalna (strah od javne procene), intelektualna (sindrom prevaranta), afektivna (strah od napuštanja), poređenska, profesionalna, moralna i egzistencijalna. Sve su istinske. Sve ostavljaju tragove. „Mnogi žive upoređujući se sa drugima", veli Panades, „i to se intenzivira preko socijalnih mreža gde su svi predstavljeni sa idealizovanim verzijama."

Za balkansku publiku, ovo je razgovor koji stiže kasno i potreban je. Psihoterapija kod nas još uvek nosi stigmu - kada ti otac kaže „što ćeš ići kod psihologa, to je za lude", malo ljudi ima energiju da mu objasni da ne, nije tako. Ali realnost je da nesigurnosti imaju svi - razlika je da li se njima bavimo, ili ih guramo pod tepih dok ne počnu da deformišu svakodnevni život.

Šta preporučuju eksperti? Prepoznavanje konkretnih situacija koje aktiviraju strah. Unutrašnji dijalog koji nije surov. Kognitivno-bihevioralna terapija obično pomaže kada nesigurnost dolazi iz kritike, odbacivanja ili previsokih samozahteva u detinjstvu. I, što je najvažnije: razumevanje da samopouzdanje ne dolazi isključivo iznutra - ono se hrani i zdravim vezama, i sredinama gde se ljudi osećaju vredno.

Savet koji zvuči jednostavno: pre nego što otvoriš Instagram ujutro, pitaj se kako se osećaš. Ako već nosiš teret na plećima, ne stavljaj sebi preko njega još jedan plašt tuđih reprezentacija. To je mala navika. Ne rešava sve. Ali je početak.