„Sa optimizmom se ili rađaš ili ne" - upravo to uverenje, kažu psiholozi, najveća je prepreka da ljudi postanu vedriji. Jer nije tačno. Optimizam nije boja očiju koju nasleđuješ, već veština koja se trenira - i brojke to potvrđuju.

Prema psihologu Dijani Himenez, samo 25 do 30 procenata naše sklonosti ka optimizmu ili pesimizmu ima genetsku osnovu, povezanu sa regulacijom serotonina i dopamina. Ostalih 70 procenata dolazi od iskustva, obrazovanja, odnosa i izbora koje pravimo. Drugim rečima, veći deo je u našim rukama - samo što većina ne zna da može da ga pomeri.

Himenez nudi četiri konkretne vežbe. Prvo, dnevnik zahvalnosti - svako veče zapiši tri konkretne stvari za koje si zahvalan, sa detaljima, ne uopšteno. Drugo, kognitivno preoblikovanje - kad te uhvati crna misao, pitaj se šta je najgore što može da se desi, šta je najbolje, i šta je najverovatnije. Treće, pravilo tri mogućnosti - za svaku mučnu situaciju, utvrdi da li možeš da je kontrolišeš, da je promeniš, ili samo da je prihvatiš.

Četvrta je možda najmanje očekivana: da uradiš nešto korisno za drugog čoveka. To aktivira oslobađanje oksitocina i serotonina - znači, pomaganje drugima bukvalno te čini srećnijim. Na sve to dodaju se i obične, poznate stvari: meditacija, kvalitetan san, ishrana bogata omega-3 i magnezijumom, i fizička aktivnost.

Ali najvažnija rečenica Himenez je najmanje glamurozna: „Doslednost je važnija od intenziteta." Istraživanja pokazuju da novoj navici treba u proseku oko 66 dana da se automatizuje. Znači, optimizam nije raspoloženje koje te snađe u dobro jutro - već nešto što se gradi dan po dan, kao i sve drugo što vredi.