Rosario Flores ima 62 godine, u junu je prvi put postala baka, i trenutno je na turneji kojom obeležava više od tri decenije karijere. Pitanje koje joj najčešće postavljaju je kako tako izgleda. Odgovor koji godinama daje je dosadan, što najčešće znači da je tačan.

„Oduvek sam bila veoma sportski nastrojena. I dalje jesam, zato što imam mnogo energije i moram nekako da je usmerim”, izjavila je. Ne pominje se nijedan dodatak u prahu, nijedan tretman, nijedan program sa imenom. Vežba kod kuće i pleše. To je sve.

Druga polovina odgovora je zanimljivija: na turneji, tokom zahtevnih koreografija, gubi i do dva kilograma po nastupu. To nije trening u smislu u kojem nam ga industrija prodaje - to je posao. Čovek koji decenijama stoji na sceni po dva sata u pokretu ne ide u teretanu da bi „izgledao dobro”, nego zato što bez toga ne može da završi smenu.

Tu je razlika koja se retko kaže naglas. Industrija zdravlja i lepote prodaje stanje - izgled koji se postigne pa se onda održava proizvodima. Ono što opisuje Flores je funkcija: telo joj treba da radi, pa ga održava. Rezultat je sporedna posledica, ne cilj.

Udata je dvadeset godina za Pedra Manuela Lazagu, kojeg je upoznala na snimanju filma Pedra Almodovara iz 2002. godine. Venčali su se 2006. u Zahori, u Kadizu. Ni to nije slučajno u priči - kontinuitet, kod ljudi i kod navika, retko je fotogeničan, ali obično je to što pravi razliku posle trideset godina.

„Nisam ista kao kada sam bila mlađa, ali se osećam vrlo mlado, sa mnogo snage i želje da radim stvari”, kaže ona. Prihvatanje da se nešto promenilo, bez pretvaranja da se nije - to je rečenica koja zvuči drugačije od svega što ćeš pročitati na etiketi kreme.

Da li nam zaista treba još jedan proizvod, ili samo nešto što nas tera da se krećemo svaki dan? Odgovor svi znamo. Problem je što se drugo ne prodaje u flašici.