Ono čega se svet mesecima plašio ponovo se rasplamsalo. Posle napada na komercijalne brodove u Hormuskom moreuzu - među njima katarski tanker za tečni gas i saudijski supertanker - Sjedinjene Države odgovorile su silom kakva se odavno nije videla u regionu. Za samo dva dana, američka komanda CENTCOM saopštila je da je pogodila prvo preko 80, a potom još 90 iranskih vojnih ciljeva: protivvazdušne sisteme, priobalne radare, skladišta raketa, dronove i preko 60 brzih brodova Iranske revolucionarne garde.

Iran nije ostao nem. Revolucionarna garda je uzvratila, gađajući američke vojne baze u Kuvajtu i Bahreinu - među njima Aridžan, Ali Al Salem i Džufair. Teheran je zapretio da će udariti i po drugim američkim pozicijama u regionu ako napadi nastave. Vašington je, kao odmazdu, ponovo uveo sankcije na izvoz iranske nafte. Drugim rečima - i oružje i ekonomija odjednom su planuli.

Zvanična priča sa američke strane glasi da je sve ovo zbog „slobode plovidbe" kroz moreuz kroz koji prolazi značajan deo svetske nafte. Možda. Ali kada jedna supersila bombarduje priobalje druge države, a ta uzvraća po susednim bazama, „sloboda plovidbe" zvuči kao previše čista etiketa za nešto što je odavno preraslo u direktan vojni sudar. Pitanje koje niko glasno ne postavlja jeste - gde je granica posle koje se ovo više ne zove incident, nego rat?

Za nas na Balkanu, ovakve vesti nisu daleki spektakl. Svako zatezanje u Hormuskom moreuzu udara pravo u cenu nafte, a ona - svako ko puni rezervoar to zna - vrlo brzo stiže i do naših pumpi. Veliki igrači mere rakete i baze; običan čovek od Skoplja do Beograda na kraju plaća račun na benzinskoj stanici. Rat koji izgleda dalek ima naviku da stigne preko cenovnika.