Donald Tramp uspeo je da dođe do 13,5 kilograma visoko obogaćenog uranijuma. Ne iz Irana - iz Venecuele. Zajednička operacija sa Britanijom i venecuelanskim vlastima izvukla je materijal iz starog istraživačkog reaktora blizu Karakasa, i transportovala ga "bezbedno kopnom i morem od Južne ka Severnoj Americi," kako je saopštila Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Kontrast je impresivan. Tramp mesecima pokušava da dođe do otprilike 408 kilograma visoko obogaćenog uranijuma iz Irana - zasada neuspešno. Iran ne popušta, pregovori se zaglavili u tački gde Teheran ne želi da preda poslednju kartu u rukama, a Vašington ne želi da ponudi dovoljno za njenu kupovinu. Venecuela se, suprotno, otvorila.

Zasluga ide na politički obrt koji se desio u januaru. Tramp je doneo odluku za Nikolasa Madura koja je otvorila vrata za obnavljanje diplomatskih odnosa između SAD i Venecuele. Rezultat - američke energetske i rudarske kompanije ponovo imaju pristup venecuelanskim resursima. A Venecuela, podsetimo, sedi na najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu.

Delom je to razmena. Venecuela daje uranijum, SAD daje pristup tržištu. Delom je politička demonstracija - Iranu se pokazuje da i njegovi susedi i protivnici u suprotnim geopolitičkim blokovima mogu naći put do Vašingtona. Pitanje koje se otvara kod balkanskih analitičara: ko će biti sledeći? Zemlja koja preferira američke diplomatske licence pred ruskim ili iranskim, i platiće ono što izgleda najprihvatljivije.

Za Balkan najvažnije pitanje nije gde će ići uranijum, nego gde smo mi u ovoj geometriji. Makedonija i Kosovo imaju američke baze. Srbija održava balans. Bosna i Albanija na različitim su stranama istog kontinuuma. Sve igramo na istom tržištu, po istim pravilima, samo sa različitim valutama. I ako venecuelanski primer išta govori, govori da najveće promene dolaze ne sa pres-konferencijama, već tihom operacijom i potpisom dogovora.