Može li čovek da umre od tuge? Pitanje se ponovo otvorilo posle smrti iranske autorke Maržane Satrapi, dobitnice nagrade „Princeza od Asturije" i autorke grafičkog romana „Persepolis". Preminula je u Parizu u 56. godini, nešto više od godinu dana posle smrti svog supruga, nakon što je javno napisala: „Izgubila sam ljubav svog života." Medicinska dijagnoza zvana „smrt od tuge" ne postoji - ali to ne znači da je odgovor jednostavno „ne".

„Ne umiremo doslovno od tuge, ali jedan gubitak može da nas slomi toliko duboko da i telo počne da se gasi", kaže psiholog Huan Nijeto. Psihijatar Havijer Ruiz Blanko objašnjava da intenzivan bol može da poremeti imunološki sistem ili da pogorša postojeća stanja poput srčane slabosti ili dijabetesa - i upravo preko njih, indirektno, da dovede do smrti.

Šta se dešava u telu kada izgubimo nekog suštinskog? Aktiviraju se mehanizmi stresa: skače kortizol, narušava se san, menja se apetit, pada imunitet, javlja se upala kroz telo, menja se rad srca. Mozak prolazi kroz nešto slično sindromu apstinencije - rutine i identitet izgrađeni oko te osobe odjednom nestaju, i sistem ne zna kako da funkcioniše bez njih.

Rizik je veći kod starijih ljudi sa već postojećim bolestima, ali ni mlađi nisu imuni. Tuga koja ostaje „zamrznuta" - kada bol mesecima ne popušta, kada čovek ne može da se vrati u svakodnevni život - traži pomoć, ne strpljenje. Ne zato što treba da zaboraviš, nego zato što gubitak treba da nađe mesto u priči tvog života, a ne da je prekine.

Savremena psihologija tugu više ne gleda kao bolest koja se leči, nego kao prilagođavanje koje traži podršku. Dozvoli sebi da osećaš, nemoj da se izoluješ, zadrži bar deo rutina, vrati se polako stvarima koje ti prijaju. I najvažnije - traži pomoć kada bol postane nepodnošljiv, kada obične zadatke postaju nemoguće, kada se pojave misli kojih se i sam plašiš. Pitanje „može li se umreti od tuge" ima manje važan odgovor od pitanja - ko je uz tebe kada je tuga najteža.