U provinciji Alberta - kanadski naftni džin i treća po naseljenosti provincija - juče je bilo predato sabranje potpisa koji traže referendum za nezavisnost od Kanade. Inicijativu vodi grupa Stay Free Alberta, koja tvrdi da je sakupila više od 300.000 potpisa, daleko više od 178.000 (10 procenata od glasača) koji su potrebni prema zakonu.

Mič Silvester, voditelj grupe, opisao je trenutak pred izbornom kancelarijom u Edmontonu sa sportskom metaforom - „danes je istorijski dan za Albertu. Ovo je prvi korak prema sledećem - prošli smo treću rundu i sada smo u finalu Stenli kupa." Ista metafora vredi i obratno - to je sport, i svi sportovi znaju da finale ne znači pobeda.

Zašto sve ovo? Od 1970-ih, u Alberti cirkulira pojam zvani „zapadna frustracija" - ubeđenje da federalne vlasti u Otavi zanemaruju interese provincije. Posebno u nafti i gasu. Pod liberalnim vladama Žana Kretjena, Pola Martina i Džastina Trudoa, Albertanci su smatrali da klimatske politike pritiskaju alberske industrije za da se udovolje na kvebeške i ontariske glasače.

Sadašnja ekonomska situacija čini frustraciju konkretnom. Alberta proizvodi preko 80 procenata kanadske nafte i gasa, plaća više u federalni trezor nego što dobija u nazad, i istovremeno je politička manjina u federalnom sabranju. Osećaj - to je Švedska u Uniji Baltičkih država - hrana za sve, a na masi sedne poslednja.

Ali ima prepreke. Prvo - Prvi narodi (First Nations). Advokat Kevin Hil, koji zastupa nacije Atabaska Čipvajan, tvrdi da nezavisnost prekršila bi dogovore potpisane sa Britanskom krunom pred više od sto godina. „Međunarodna granica bi uticala na njihova prava i način života," kaže Hil. Slučaj pred alberskim sudom doveo do paralelne pauze na proveri potpisa.

Drugo - kontra-peticija „Forever Canadian". Ona je sakupila 450.000 potpisa protiv otcepljenja - više od same separatističke inicijative. Prema istraživanju Abacus Data iz februara, samo oko 25 procenata Albertanaca podržavaju nezavisnost. To je značajna manjina protiv - i to znači da referendum, ako se održi 19. oktobra, verovatno će propasti.

Treće - SAD u igri. Advokat Džef Rat priznao u intervjuu za BBC u januaru da ima razgovore sa administracijom Donalda Trampa za „studiju za izvodljivost" potencijalnih 500 milijardi dolara kreditnih aranžmana ako dođe do otcepljenja. Grupa tvrdi da ne traži američko finansiranje - ali da se pomenu 500 milijardi i Tramp u istoj rečenici nije nevino. I za mnoge Kanađane, ovo je signal da se igra veća geopolitička igra od jednostavne provincijalne frustracije.

Za Balkan, koji ove scenarije zna izbliza, ovaj slučaj je seminar. Katalonija, Škotska, Kosovo, Republika Srpska - sve imaju svoje varijante na „zapadnu frustraciju". I sve imaju svoje kontrapeticije, svoje etničke manjine koje ih blokiraju, svoje međunarodne podržavače koji ih ne priznaju zvanično. Razlika ima - Alberta ima 4,5 miliona žitelja i naftni suverenitet; Kosovo ima 1,8 miliona i kosovenska međunarodna priznatost; Katalonija je glasala pred 8 godina i rezultat se još uvek povlači.

Pitanje koje će Kanađani sada postavljati nije „da li će Alberta otcepiti" - to najverovatnije neće da se desi. Pitanje je - zašto 25 procenata veruju da treba, i šta je federalna demokracija koja dozvoljava takvu pukotinu da raste. Balkan to pitanje pretvarao u nekoliko različitih oblika. Kanada ga sada ulazi bez mnogo iskustva.