500 miliona evra dnevno. To je približna cena koju Evropska Unija plaća za energetsku krizu izazvanu iranskom blokadom Hormuza. Za 60 dana to znači 27 milijardi evra. Brisel poziva na brzu energetsku mobilizaciju. Lako je pričati - teško je realizovati.

Šta zapravo znači "brza energetska mobilizacija"? Povećanje uvoza LNG-a iz SAD i Katara. Ponovno aktiviranje starih elektrana na ugalj. Smanjenje potrošnje preko regulisane cene. Nijedno od ovih rešenja ne funkcioniše za nekoliko nedelja.

Za Severnu Makedoniju situacija je specifičnija. Zavisimo od regionalnih tržišta, koja su povezana sa evropskim. Kad Nemačka plaća 200 evra za megavat-sat struje, mi plaćamo 250 - jer smo krajnji korisnik u lancu. Kad Brisel finansira svoje subvencije, mi nismo na istoj listi.

Istovremeno, vlada u Skoplju ništa ne govori o rezervama. Da li imamo strujne rezerve za zimu? Da li imamo gasne rezerve? Kad je bilo poslednje javno saopštenje o energetskim planovima za 2026/2027? Tišina. Sve je "stabilno", dok računi za struju ne rastu.

Istorija Balkana pokazuje da se energetske krize rešavaju improvizacijom i ličnim vezama. Naš region je imao ovakvu krizu 2008-2009. godine. Tadašnja generacija političara sklapala je dogovore preko ličnih kontakata - sa Rusijom, Bugarskom, Grčkom. Današnji političari nemaju tu mrežu. Danas sve ide preko Brisela.

500 miliona evra dnevno je veliko. Ali mali račun za struju jedne porodice u Skoplju - i to je veliko. Kad Brisel plaća 500 miliona, balkanski penzioner plaća 5.000 dinara za nešto što je pre dve godine plaćao 3.000. To je ista kriza - različite dimenzije. Ali ista priča. I u obe - korisnici plaćaju, a odluke se donose na mestima koja oni ne kontrolišu.