Dok su četiri zemlje istog dana održavale međuvladine konferencije i kretale se napred ka Evropskoj uniji, Makedonija je stajala u mestu. Baš tu sliku lider SDSM-a, Venko Filipče, iskoristio je pred Nacionalnim savetom za evrointegracije da joj da ime: „namerni zastoj na putu ka EU je državni udar”.

Teške reči - ali činjenica na koju se oslanjaju teško se osporava. Makedonija ostaje jedina zemlja-kandidat bez ijednog otvorenog poglavlja u pregovorima. Istog dana kad je Skoplje brojalo nulu, Albanija, Crna Gora, Moldavija i Ukrajina održavale su intergovernmentalne konferencije. Kad nas prestižu susedi i zemlje koje vode rat, pitanje „ko je kriv” više nije retoričko.

Filipče je izneo i poslednje izveštaje Evropske komisije - o nezavisnosti sudstva, vladavini prava, borbi protiv korupcije, slobodi medija i ruskom uticaju u regionu. To nisu teme kojima se opozicija hvali; to su crvene tačke zbog kojih voz stoji u depou. Zatražio je i objašnjenje od ambasadora Mihalisa Rokasa o posledicama produženog zastoja, uključujući pristup evropskim fondovima.

Argument za razvoj je konkretan, a ne patriotska patetika. Članstvo nosi novac i strukturnu podršku kakve odnekud drugde ne dolaze - Bugarska i Hrvatska su primeri država transformisanih upravo kroz pristupne fondove. Produženi zastoj, upozorava Filipče, rizikuje da Makedonija ostane izvan sledeće sedmogodišnje budžetske raspodele Unije.

Naravno, ovo je govor opozicionog lidera, i deo tereta koji pripada njegovoj bivšoj vlasti ne nestaje samo zato što sada sedi s druge strane. Ali „državni udar” je teška etiketa koja traži težak odgovor. Umesto kontra-etiketa, jedino pitanje koje vredi jeste: zašto, posle rešenog spora s Grčkom i posle NATO-a, voz ka Briselu i dalje stoji nepomičan - i ko će odgovarati ako ode bez nas?