Na više od 700 metara dubine u Atlantskom okeanu, blizu vrha podvodne planine zapadno od Srednjoatlantskog grebena, stoji nešto što naučnici nazivaju „Izgubljeni grad" - polje bledih krečnjačkih kula koje možda krije jedan od najvećih odgovora: kako je uopšte nastao život.

Otkriveno 2000. godine, ovo hidrotermalno polje aktivno je najmanje 120.000 godina - najduže poznata takva sredina u bilo kom okeanu. Najviša kula, nazvana Posejdon po grčkom bogu mora, uzdiže se 60 metara. Za razliku od vulkanskih „crnih pušača" koji zavise od toplote magme, Izgubljeni grad proizvodi do sto puta više vodonika i metana - i to kroz čisto hemijske reakcije između stena iz Zemljinog omotača i morske vode, bez sunčeve svetlosti i bez atmosferskog ugljen-dioksida. A baš ti gasovi smatraju se građevnim blokovima života.

I uprkos ekstremnim uslovima, tamo cveta život - mikrobne zajednice bez kiseonika, guste populacije puževa i rakova, povremeno i veća stvorenja. „Ovo je primer za ekosistem koji bi upravo sada mogao da bude aktivan na Enceladu ili Evropi", kaže mikrobiolog Vilijam Brazelton, misleći na ledene mesece Saturna i Jupitera. Drugim rečima, ako je život mogao da nastane ovde, mogao je i tamo.

Ali nad ovom retkošću već visi senka. Poljska je 2018. godine dobila prava za dubokomorsko rudarstvo u blizini, što kod naučnika budi strah da oblaci taloga mogu da uguše krhki ekosistem pre nego što ga uopšte razumemo. I tu je večna ljudska priča u minijaturi: pronalazimo mesto koje možda čuva tajnu našeg porekla - i prvo na šta pomislimo je kako da iskopamo nešto iz njega. Naučnici traže zaštitu pod UNESKO. Pitanje je hoće li razumevanje stići pre bagera.