Na sednici Saveta bezbednosti UN, stalni predstavnik Ukrajine Andrij Melnik obratio se direktno ruskom predstavniku porukom koja je odjeknula salom: „Nikada nećete moći da zadržite okupirane zemlje. Nikada. Zato izađite iz Ukrajine pre nego što bude kasno.“

Melnik je dodao da je Ukrajina spremna za direktne pregovore s Rusijom za „pravedan i trajan mir“ u skladu s Poveljom UN, ali da ukrajinsko strpljenje „nije neograničeno“. Podsetio je da je tokom 15 meseci Kijev neprestano tražio od Saveta rezoluciju o prekidu vatre - i da su ti apeli bili ignorisani.

Reči zvuče snažno, ali pitanje koje visi nad svakom ovakvom scenom staro je koliko i sama organizacija: šta zapravo može Savet bezbednosti kad je jedna od pet zemalja s pravom veta upravo strana u sukobu? Govori odjekuju, kamere snimaju, a rezolucije ostaju na papiru.

Melnik je upozorio da bi Ukrajina mogla da preispita svoju ponudu za prekid vatre po tekućim linijama fronta - ponudu koja je, kako je rekao, „već velik kompromis“. Balkan poznaje ovakve govore u UN iz sopstvene prošlosti. Snažne reči pred svetom retko menjaju ono što se dešava na terenu; to menjaju samo oni koji imaju moć - a oni obično ćute.