Trideset i jednu godinu posle „Oluje”, scena se ponavlja gotovo identično. Skup u Mrkonjić Gradu, govornici na bini, kamere, i rečenice koje ne pokušavaju da objasne rat - nego da krivicu preraspodele iznova, za još jedan izborni ciklus.

Srpski predsednik Aleksandar Vučić se izvinio. Ne žrtvama sa druge strane, nego svojima: „Izvinjavam se svim Srbima u Krajini što je Srbija bila slaba, što vas je krila, što vam nije dozvolila da siđete sa puteva.” Rečenica koja zvuči kao pokajanje, a funkcioniše kao politička pozicija - Srbija tada nije bila dovoljno jaka, znači danas mora da bude.

Milorad Dodik je otišao dalje. „Sram da ih bude Hrvate. Imali su za cilj da završe posao ustaške NDH”, izjavio je lider Republike Srpske, optužujući i Hrvatsku za agresiju na entitet, i SAD za učešće u genocidu i etničkom čišćenju. To nije istorijska analiza. To je retorika koja se piše za domaću publiku i meri u glasovima.

Kada crkva govori glasnije od diplomatije

Srpski patrijarh Porfirije nazvao je događaj „strašnim progonstvom bez presedana u dvadesetom veku” - formulacija koja briše svaku drugu masovnu tragediju iz tog istog veka na ovim prostorima. U istom govoru je, ipak, pozvao vernike na „mir i dobrosusedske odnose”. Te dve rečenice se međusobno ne slažu, a to je upravo ono što ovakav govor čini upotrebljivim: svaki slušalac uzme ono što mu treba.

Srbija, u međuvremenu, tvrdi da je oko 2.000 Srba ubijeno ili nestalo, a preko 220.000 raseljeno iz Hrvatske. Javni servis RTS posvetio je celi dan toj temi - program je počeo u 5:50 ujutru i trajao do skoro 22 časa, sa formulacijama kao „progon”, „pogrom”, „agresija” i „etničko čišćenje”. Nijedan segment nije pokušao da događaj smesti u kontekst rata koji mu je prethodio.

Skup koji se nije napunio

Postoji jedan detalj koji vredi više od svih govora. Uprkos organizovanom prevozu i zvaničnom pozivu, na skup je došlo relativno malo ljudi. Država je obezbedila binu, mikrofon, autobuse - ali ne i publiku. Kada institucija mora da ti plati put da bi došao da tuguješ, pitanje nije da li je bol stvarna. Pitanje je za koga se ceremonija održava.

Balkan zna ovu scenu napamet. Svaka godišnjica ima svoj ritual, svoju cifru i svog političara koji drži mikrofonsku žicu. Razlika između stvarnog sećanja i političke upotrebe sećanja je tanka, ali meri se jednostavno: da li je posle govora neko pitao šta se konkretno radi za 600 lica koja se i dalje vode kao nestala?

To pitanje, nažalost, nije bilo na dnevnom redu. Ni ove godine.