Venecuela se bori s jednom od najtežih katastrofa u svojoj savremenoj istoriji. Dva snažna zemljotresa, magnitude 7,2 i 7,5, pogodila su priobalnu državu La Gvaira u blizini glavnog grada Karakasa. Jači od njih je među najjačima registrovanim u zemlji u poslednjem veku.

Brojke su porazne. Potvrđeno je najmanje 1.430 poginulih, a prema procenama Ujedinjenih nacija, čak 50.000 ljudi vodi se kao nestalo. Stotine zgrada su se srušile, hiljade ljudi zarobljene su pod ruševinama. Spasilačke ekipe rade u trci s vremenom - kritični prozor od 72 sata prolazi, iako se može produžiti ako zarobljeni imaju pristup vodi i vazduhu.

Na teren su stigli spasilački timovi iz Meksika, Španije, SAD, Velike Britanije i drugih zemalja - stotine volontera s nadom da će izvući još nekoga živog. Ali operacije su otežane: nema dovoljno sofisticirane opreme, a ruševine su teške. „Nemoguće je da ga spasimo bez mašina", kaže otac koji traži sina. Drugi rođak priča da ga čuju kako stenje i nada se da će ga izvući na vreme.

Iza svake brojke stoji čovek i porodica koja čeka. Predsednik Narodne skupštine izjavio je da je „svaki spaseni čudo" - rečenica koja kaže koliko su smanjena očekivanja. Balkan poznaje zemljotrese iz sopstvenog iskustva, od Skoplja 1963. do nedavnih tragedija u susedstvu, i upravo zato bol Venecuele nije daleka. Kad se zemlja zatrese, pitanje je uvek isto: da li je sistem bio spreman, i koliko je života moglo da se spase ako jeste.