Ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine, Elmedin Konaković, odbio je kritike udruženja HVO i hrvatskih političara oko svojih izjava o raspodeli pozicija u vlasti. Konaković, koji je i lider vladajuće stranke „Narod i pravda”, prethodno je zajedno sa predsedavajućim Predsedništva Denisom Bećirovićem odbacio ideju hrvatskog ministra Gordana Grlića Radmana o novoj izbornoj jedinici u kojoj bi Hrvati birali svog člana Predsedništva.

Veteranska udruženja odgovorila su saopštenjem u kojem Konakovića porede sa Slobodanom Miloševićem i tvrde da zastupa većinsku politiku koja oduzima prava malobrojnijima. Najavili su otpor „demokratski, politički i svim legitimnim sredstvima”.

Spor se preselio na Fejsbuk

Konaković nije ostao dužan. U objavi je napisao da, dok grčevito grle Dodika, koji glasno promoviše i štiti Miloševićevu politiku, zapravo sramote Hrvate. Zatim je izneo svoju aritmetiku: Hrvati drže nesrazmerno više pozicija nego što im sleduje prema broju, dok su Bošnjaci preko pedeset odsto stanovništva, a imaju jednak broj pozicija iako su triput brojniji.

Završio je rečenicom koja zvuči i kao poziv i kao pretnja istovremeno: podržavamo dogovor, ali pošten i pravičan, i ne potcenjujte našu dobru volju - ona nije slabost.

Trideset godina od Dejtona, ista rasprava

Ovo je priča stara koliko i sama država. Bosna i Hercegovina izgrađena je na formuli koja pokušava da zadovolji tri konstitutivna naroda istovremeno, i svaka promena te formule automatski znači da neko dobija, a neko gubi. Zato rasprava nikada ne završava - ona je ugrađena u sistem, nije njegova greška.

Ono što se gubi u buci jeste da nijedna strana u ovoj razmeni ne govori o čoveku koji čeka posao, lekara ili pasoš. Rasprava je o tome ko koga imenuje, a ne o tome šta institucija radi kada bude imenovan. Trideset godina kasnije, to je i dalje najveći defekt u sistemu.

Zašto se ovo vidi iz Skoplja

Svaka država u regionu sa složenim ustavnim aranžmanom prepoznaje ovaj razgovor. Kada raspodela funkcija postane glavna politička tema, ostaje malo prostora za sve ostalo - za ekonomiju, za zdravstvo, za ljude koji odlaze. Pitanje koje vredi postaviti jeste kada je jedna takva rasprava poslednji put dovela do bolje usluge za građanina, a ne samo do nove podele stolica.