Kada je nemački kancelar Fridrih Merc rekao da Iran "ponižava" SAD svojim pregovaračkim taktikama, Donald Tramp nije odgovorio sa diplomatskom notom. Odgovorio je sa postom na Truth Social. I to sa energijom čoveka koji je naoštrio nož.

"Nemački kancelar treba više da se fokusira na završavanje rusko-ukrajinske rata, gde je pokazao potpunu neefikasnost, i na popravljanje sopstvene razurene države - posebno migracije i energetike - umesto da se meša u borbu protiv iranske nuklearne pretnje", napisao je Tramp.

Ove rečenice nisu slučajne. Svaka nosi oštar vrh. Prvo - "potpuna neefikasnost" u Ukrajini, a Nemačka je najveći evropski donator za Kijev posle SAD. Drugo - "razurena država", terminologija koja se u američkom političkom jeziku retko koristi za saveznika u NATO. Treće - taktika za migraciju i energetiku, dve oblasti u kojima je Berlin politički ranjiv.

Merc je odgovorio diskretno. Naglasio je da je savez SAD-Nemačka važan, da je NATO jedinstvo prioritet, i da Berlin ostaje "pouzdan američki partner". Drugim rečima: progutao je reči.

Transatlantska kriza ne počinje sa Mercom. Počela je još u prvim mesecima druge administracije Trampa. Nemačka ima specifičnu grešku - pokušala je da govori sa istim diplomatskim tonom sa kojim je govorila sa Bajdenom. Taj ton u Vašingtonu više ne radi.

Na Balkanu ovo gledamo kao osvežavanje. Mnogo dugo vremena Berlin je bio ton Evrope. Naši političari trčali su na sastanke u Kancelariju kao na ispit. Sada, kada Tramp im uzima jedno skalilo nad Nemačkom, uzima im i jedno skalilo nad EU. I pitanje za Skoplje i Beograd je isto: sa kim treba da se snalazimo - sa Berlinom koji više ne odlučuje, ili sa Vašingtonom koji više ne sluša?